Mudrost uzdržavanja

Rukovodeći se maksimalističkim željama, ohrabrivani višegodišnjom podrškom zapadnih saveznika i nespremni da procene „politički trenutak”, lideri Kosova prvi put od proglašenja nezavisnosti sukobili su sa svojim mentorima.

Predsednik Hašim Tači sa žaljenjem konstatuje da za izmenu zakona o transformaciji kosovskih bezbednosnih snaga (KBS) u vojsku Kosova ima podršku opozicije, ali ne i Sjedinjenih Američkih Država i NATO-a.

Uzalud je Tači upozoravao da Balkanu preti opasnost od „ruskih vojnih baza u Srbiji, ruskih ’migova’ i ruskih manevara u Srbiji” i da je Kosovu u takvim okolnostima neophodna regularna armija. Uzalud su ministri odbrana Albanije i Hrvatske pisali generalnom sekretaru NATO-a pominjući „pretnje” iz Srbije.

Pucanj u prazno. Američka ambasada u Prištini upozorila je da će SAD „preispitati bilateralnu saradnju” ako vlasti u Prištini promene mandat KBS, dok je generalni sekretar NATO-a rekao da je „uznemiren”.

Da li se kosovski političari pitaju dokle će Zapad tolerisati njihov „ucenjivački kapacitet” – od diktiranja uslova za formiranje makedonske vlade do pretnje prekida dijaloga sa Beogradom dok Ramuš Haradinaj ne bude pušten na slobodu?

Priština ponavlja greške koje je svojevremeno, pre bombardovanja 1999, pravila Srbija, što je njihov problem.

To što je Zapad odustao od podrške, Tači pripisuje „otvorenim, jasnim i odlučnim” protivljenjima Beograda i Srpske liste, čiji poslanici bojkotuju parlament – a bez njihovih glasova ne postoji neophodna parlamentarna većina za ustavni amandman.

Beograd je ovu slatkorečivu zamku dočekao kao krunski doprinos stopiranju kosovskog vojnog projekta. Kako u predizborna vremena nikako nije probitačno politički hvaliti razložnost NATO-a, agilni direktor kancelarije za KiM odmah je počeo da slavi nov diplomatski uspeh.

Srbija jeste u retkoj poziciji da iza sebe ima EU, SAD i Rusiju, ali nije trenutak za likovanje. Zar neko iole upućen u spoljnu politiku misli da su kritike Amerikanaca i NATO rezultat dejstvovanja srpske diplomatije?

Nije se NATO opredelio zato što je Beograd lobirao kod Rusa i Kineza. Ni zato što je stao na stranu Aleksandra Vučića posle njegove oštre verbalne telefonske konfrontacije sa Hašimom Tačijem. Niti zato što se rezolucije UN 1244 pridržava kao Biblije.

To što nema vojske Kosova je – ne umanjujući značaj upozorenja Beograda – izraz procene Zapada da bi takav korak, u ovom trenutku, dodatno destabilizovao region već dovoljno uzdrman nacionalizmima, slabašnim institucijama i nedovršenim državama.

Beograd mora da sačuva hladnu glavu. Trijumfalizam i saterivanje u ćošak pregovaračkog partnera – a EU nam je Prištinu dodelila upravo kao partnera u dijalogu – nije mudro. Radi se o procesu koji podrazumeva da niko ne dobije sve, ili ne dobije odmah.

Da li znamo kako će izgledati sadašnje „slavlje” za neku godinu? Možemo samo da pretpostavimo. Marko Đurić neće promeniti izraz lica, ali lako bi mogao da promeni raspoloženje. Pametnije je biti uzdržan.