Humor kao ideološko oruđe

Vladislav Bajac : Moje godine u „Studentu”

U fingiranoj igri vlasti i mladosti, kao toliko puta ranije i kasnije, poneko je gubio a poneko dobijao. Još jedan „skandal“ i još jedna zabrana. Volim te, ne volim te... Zabranjujem te, ne zabranjujem te... Pravi pobednik bivalo je njeno veličanstvo humor i beskrajna oslobođena duhovitost. Ona je bila neprikosnovena: umela je, kao mudro ideološko oruđe, da nadvlada čak i politiku, jer ju je shvatala taman onoliko neozbiljno koliko je ova to zasluživala.

Kako razbiti zemlju

– Tekst o Jugoslaviji na Vikipediji počinje kao epitaf – od 1918. do 1991. u Evropi je postojala država koja se zvala Jugoslavija. Iste godine sam izgubila zemlju, oca i bila u drugom stanju sa ćerkom. Jugoslavija je bila moja zemlja. Kada sam 1977. godine došla u Pariz bila sam Jugoslovenka – kaže Mirjana Bojić Valter, producentkinja i autorka dokumentarnog filma „Jugoslavija, druga strana ogledala“ koji je u Francuskoj i Nemačkoj dočekan sa izuzetnom pažnjom

Ana Otašević - INTERVJU

Kako prikazati istoriju Jugoslavije, od njenih početaka do raspada i građanskog rata, za manje od dva sata? Ovaj izazov je dugo pratio Mirjanu Bojić Valter, francusku producentkinju i autorku srpskog porekla, koja je svoju zamisao ostvarila u dokumentarnom filmu „Jugoslavija, druga strana ogledala“, u režiji Vensana de Koentea. Dokumentarac iz dva dela (ukupno 110 minuta) koji je nedavno prikazan na francusko-nemačkom kanalu Arte, imao je izuzetan odjek. Na sajtu, na kome je mogao da se pogleda odmah nakon televizijskog emitovanja broj pregleda je za nekoliko dana dostigao sedamdeset hiljada. Referentni nedeljnik za televizijsku produkciju Telerama, visoko je ocenio ovu „hroniku kolektivnog samoubistva“ koja „jednako dobro analizira političke i ekonomske događaje kao i smrtonosnu ideološku mašinu koja je kod svakog naroda podstakla osećaj žrtve na štetu suseda“. U osvrtu na jugoslovensku tragediju od 1918. do 1990. godine dnevni list Imanite piše o „izuzetnom dokumentarcu o zemlji koja više ne postoji koja je, pre nego što će je odneti razulareni nacionalizmi, eksperimentisala sa samoupravljanjem“.

Na šoljici čaja kod bogova rata

Zastupnici ideje o ponovnom uvođenju obaveznog služenja vojnog roka pozivaju se na slavnu tradiciju srpskog vojevanja i na ključno mesto koje uloga vojnika, ratnika i branioca ima u životu svakog muškarca. Pardon, gospodo! Kog muškarca i koje epohe?

Aleksandra Pavićević - OSVRT

Služenje vojnog roka bi za ovu generaciju možda bilo i stimulativno, možda bi im izmeštanje iz komfora porodičnog okruženja pomoglo da se osećaju zrelije i da budu svesni realnog života. Pored toga što sumnjam u dobru nameru naših političkih elita, sigurna sam da postoje mnogi drugi i bolji načini da se ovi klinci uključe. To je očigledno kada se ima u vidu da oni, osim što žive paralelni život unutar različitih ekrana, osvajaju  nagrade na raznim takmičenjima i nalaze se u prvim redovima dobrovoljaca kada treba pomoći unesrećenima (setimo se samo poplava koje su pogodile Srbiju pre dve godine). Njima treba stvarna šansa, a ne neki kvaziidentitetski okviri  koji danas, nakon svega, koketiraju i manipulišu  osećanjima rodoljublja i nacionalnog ponosa.

Novo ruho starih junaka

Mnoge evropske strip kuće su dale odrešene ruke istaknutim autorima da kreiraju sopstveno viđenje nekih veoma prepoznatljivih likova. Zahvaljujući domaćim izdavačima imamo priliku da se sa njima ponovo susretnemo

Igor Stanojević - STRIP

Mnogi od nas odrastali su uz stripove, maštali o putovanju niz Amazon uz Mister Noa, idealizovali poziv novinara uz Supermena i u najmlađim danima prerano osetili prvi dodir melanholije uz Dilana Doga. I koliko god voleli naše junake onakve kakvim ih poznajemo, večno potopljene u formalinu, i stripovi su odrasli uz nas. Danas je strip umetnost raznovrsna koliko i bilo koja druga. Dostupna su nam dela raznorodnih kultura, autorskih pristupa i senzibiliteta.

U slavu kompozitorki

Iskustvo naše sredine, u kojoj se žene ističu u komponovanju, treba negovati, uprkos tome da što su današnji uslovi egzistencije teži i neizvesniji nego pre

Ksenija Stevanović - OSVRT

Kada se sagleda druga polovina XX veka u Srbiji, primetno je veliko prisustvo kompozitorki, što odudara od uobičajene situacije u zapadnoj Evropi, u kojoj je borba na ovom polju još uvek živa i nezavršena. Pored toga, kod nas su kompozitorke – kao što je to Ljubica Marić na neki način simbolički inaugurisala – uvek bile spremne da se otisnu u istraživanje novih tehnologija i novih muzičkih izraza, ili da učestvuju u eksperimentima.