Kolažni eksperimenti Milana Nešića

Ostavljanje traga na nekoj površini oduvek je bilo ono što me privlači. Samim tim, različiti materijali, njihovi međusobni odnosi, kao i odnosi oblika i boja su moja sredstva izraza. I u slučajevima kad radim samo sa bojom, više se osećam kao da nešto pravim, nego da slikam. Iz tog razloga ostavljam proces rada uvek vidljivim, kaže umetnik Milan Nešić (1976), jedan od stvaralaca koje kritika svrstava u one koji hrabro eksperimentišu u mediju slikarstva, baveći se i asemblažom, crtežom i kolažom.

– I samu boju tretiram kao materiju. I pravim odnose. Oni su osnovni nosilac rada, i ma kako spontano izgledali, doživljavam ih veoma ozbiljno – objašnjava svoju poetiku Nešić. Njegova slika „Kraj” biće danas u 12.30 sati, u klubu „Zaokret”, Cetinjska 15a, uručena Dušanu Davidu Paržižeku za režiju predstave „Urnebesna tama”, odigrane na prošlogodišnjem Bitefu, kao nagradu koju dodeljuje list „Politika”.

Za Sanju Kojić Mladenov stvaralaštvo ovog umetnika, inače mastera slikarstva (Akademija umetnosti u Novom Sadu), učesnika brojnih grupnih i autora više od dvadesetak samostalnih izložbi „proističe iz sasvim intimnih pobuda i u sebi sadrži dubinske iracionalne impulse, ali i svesnu, racionalnu, praktičnu proveru saznanja o samoj prirodi medija slikarstva i mogućnostima koje ono pruža”. Težnjom za stvaranjem slika-objekata on odgovara duhu vremena. Na pitanje kako bira motive a kako materijale, koji se često mogu okarakterisati i kao urbani otpaci, Nešić odgovara:

– Ranije sam ih daleko više upotrebljavao. Birao sam ih vrlo spontano, tačnije, dopuštao sam da oni mene pronađu, tako se dešavalo. Nisam forsirao. Odabir je bio odraz momenta. Koristio sam stvari na koje sam nailazio. Uvek sam bio otvoren da menjam već uspostavljene odnose i da se prilagodim novim situacijama koje bi neki predmet uneo u rad. Isti slučaj je i sa motivima, oni su uvek proizvoljni. To su apstraktni znaci i simboli koji nemaju za cilj da sugerišu neku poruku. U poslednje vreme često koristim motive kao što su: šaka, cipela, delovi lica, usne, nos ili uvo – kaže autor.

Na slikama našeg sagovornika obično ima i zapisa, formula, jezičkih intervencija. Za kustosa Nebojšu Milenkovića one su deo „vizuelnog dnevnika koji svedoči upravo o umetnikovoj (umetničkoj) svakodnevici kao dominantnoj ’temi’ i karakteristici njegove umetnosti”.

– Najčešći zapisi su moj potpis, datum i dan kad je rad nastao. Na nekim radovima sam i dnevnički upisivao sve dane tokom kojih je neki rad nastajao, iz više razloga. Prvo, dešavalo se da mi je potreban tekst ali ne u smislu neke verbalne izjave. S druge strane, tradicionalna praksa da autor potpiše rad, kako bi ga obeležio kao svoj, uvek mi je bila interesantna iz mnogo razloga. Hteo sam da naglasim taj aspekt i da ga uvedem u rad kao element – ističe umetnik, dodajući da će njegovo često izlaženje iz polja dvodimenzionalne ravni slike možda, u jednom trenutku, rezultirati i skulpturom.

– Da, privlači me trodimenzionalnost, do sada je treća dimenzija u mom radu bila više neki ekskluzivni dodatak, diskretan prestup. Ali, ne isključujem mogućnost da još konkretnije izađem u prostor.