Колажни експерименти Милана Нешића

Остављање трага на некој површини одувек је било оно што ме привлачи. Самим тим, различити материјали, њихови међусобни односи, као и односи облика и боја су моја средства израза. И у случајевима кад радим само са бојом, више се осећам као да нешто правим, него да сликам. Из тог разлога остављам процес рада увек видљивим, каже уметник Милан Нешић (1976), један од стваралаца које критика сврстава у оне који храбро експериментишу у медију сликарства, бавећи се и асемблажом, цртежом и колажом.

– И саму боју третирам као материју. И правим односе. Они су основни носилац рада, и ма како спонтано изгледали, доживљавам их веома озбиљно – објашњава своју поетику Нешић. Његова слика „Крај” биће данас у 12.30 сати, у клубу „Заокрет”, Цетињска 15а, уручена Душану Давиду Паржижеку за режију представе „Урнебесна тама”, одигране на прошлогодишњем Битефу, као награду коју додељује лист „Политика”.

За Сању Којић Младенов стваралаштво овог уметника, иначе мастера сликарства (Академија уметности у Новом Саду), учесника бројних групних и аутора више од двадесетак самосталних изложби „проистиче из сасвим интимних побуда и у себи садржи дубинске ирационалне импулсе, али и свесну, рационалну, практичну проверу сазнања о самој природи медија сликарства и могућностима које оно пружа”. Тежњом за стварањем слика-објеката он одговара духу времена. На питање како бира мотиве а како материјале, који се често могу окарактерисати и као урбани отпаци, Нешић одговара:

– Раније сам их далеко више употребљавао. Бирао сам их врло спонтано, тачније, допуштао сам да они мене пронађу, тако се дешавало. Нисам форсирао. Одабир је био одраз момента. Користио сам ствари на које сам наилазио. Увек сам био отворен да мењам већ успостављене односе и да се прилагодим новим ситуацијама које би неки предмет унео у рад. Исти случај је и са мотивима, они су увек произвољни. То су апстрактни знаци и симболи који немају за циљ да сугеришу неку поруку. У последње време често користим мотиве као што су: шака, ципела, делови лица, усне, нос или уво – каже аутор.

На сликама нашег саговорника обично има и записа, формула, језичких интервенција. За кустоса Небојшу Миленковића оне су део „визуелног дневника који сведочи управо о уметниковој (уметничкој) свакодневици као доминантној ’теми’ и карактеристици његове уметности”.

– Најчешћи записи су мој потпис, датум и дан кад је рад настао. На неким радовима сам и дневнички уписивао све дане током којих је неки рад настајао, из више разлога. Прво, дешавало се да ми је потребан текст али не у смислу неке вербалне изјаве. С друге стране, традиционална пракса да аутор потпише рад, како би га обележио као свој, увек ми је била интересантна из много разлога. Хтео сам да нагласим тај аспект и да га уведем у рад као елемент – истиче уметник, додајући да ће његово често излажење из поља дводимензионалне равни слике можда, у једном тренутку, резултирати и скулптуром.

– Да, привлачи ме тродимензионалност, до сада је трећа димензија у мом раду била више неки ексклузивни додатак, дискретан преступ. Али, не искључујем могућност да још конкретније изађем у простор.