Himna čoveku akademika Stevanovića
Godine u kojoj slavi osamdesetu godišnjicu života, Todor Stevanović, slikar i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, nam nije upriličio retrospektivu, ne nudi nam, mada bi i to bilo sasvim opravdano, kaleidoskop svojih najuspešnijih radova – ovde nema bilansa, nema konačnosti, niko ne povlači crtu.
Nasuprot, poput kakvog mladića koji je tek završio akademiju i ima nameru da svojim slikarstvom, ako ne izmeni, a ono precizno izmeri svet, Todor Stevanović nas, pomalo anahrono dočekuje svojim kratkim manifestom „Iver – Slika”, naslonjen na narodnu da „iver ne pada daleko od klade”.
Time nam poručuje da u umetnosti još ima prostora za premišljanja, metamorfoze, preispitivanja... Očito, godine ne smiruju duh osobe za koju je u katalogu ove izložbe lapidarno navedeno da se „osim slikarstva, bavi crtežom, grafikom, filmom, keramikom, mozaikom, alternativama slobodnog medija, likovnom kritikom, teorijom umetnosti, filozofijom i književnošću”.
Preklapanje stvaraoca i dela, materijala i medija koje umetnik koristi za svoje izražavanje, to relativiziranje vremena i prostora kreacije, ta bezobličnost koja uz napor, ali uporedo i potpuno nezavisno od autora kreira poruke, to skidanje slojeva Todora Stevanovića koje je možda i najuzbudljivije, zapravo teži jednom holizmu koji, pored svojih slika, Stevanović ne manje ubedljivo obrazlaže u Todorovoj himni čoveku: Ja sam Ti. Uz strepnju da se autor ne zbuni, pa i naljuti zbog rogobatne racionalizacije, ja sam njegove reči himne (kao i izložene slike, uostalom) doživeo kao poziv da se u njegov prostor uključimo.
Kada je od mene zatražio da otvorim njegovu izložbu, naravno da me je zbunio: šta to o slikarstvu može pametno da kaže lekar i istraživač poput mene, ako i ovo kako sam sebe definisao nije već pomalo pretenciozno.
Međutim, listajući stranice ovog i prethodnih kataloga, nametnula mi se asocijacija, paralela da i u slikarstvu Todora Stevanovića ima nečeg scijentnog, nekog bliskog susreta umetničke imaginacije i gotovo astrofizičkog određenja „prostora koji nas užasavaju”, rečju susreta dva naizgled neuporediva diskursa: likovne umetnosti i nauke.
Na primer, pogledajte žutu sliku sa crnim tragovima trajektorija i nekakvih akumulacija crne mase na kraju ili, tek ponegde, tokom puteva kakvih nedefinisanih čestica – gotovo likovni zapis onih mističnih slika koje dobijamo trodimenzionalnom elektroforezom pri istraživanju proteomiksa.
Ili okrugle forme, poput mikroskopije praptice ili samo zasenčenog belila koje tek treba odgonetnuti. Nemojte žuriti sa zaključkom da sam se upustio u preterivanja. Na izduženim likovnim artefaktima Todora Stevanovića vidim jedno svesno sabijanje prostora i radoznalo posmatranje posledica.
Prenapregnute, izdužene konture do tačke pucanja, redukovanih simbola prepoznavanja, sa umetnutim, da li i kosmičkim, prostorom razdvajanja (da li i nemogućnosti susreta izduženih figura?), nose jednu diskretnu, iz drugog plana predstavljenu, ali uprkos tome dominantnu poruku trajanja i kontinuiteta.
Tek u ponekom od njegovih prepoznatljivih umetničkih komada (jer kako drugačije da ih nazovem, a da ne upotrebim njegov vokabular „iver – slike”) u dubini prostora koji otvara i donekle osvetljava, nalaze se i arhaični simboli, nepoznati i nedefinisani tragovi, možda zaboravljene azbuke ili pojedinačna pismena, koje nas ubeđuju da smo u toj slici već bili i da se verovatno stoga i osećamo uzbuđeno, ali ne i anksiozno.
Zahvaljujući akademiku Todoru Stevanoviću na pozivu, ponovo insistiram na tom naizgled paradoksalnom susretu umetničke imaginacije i scijentnosti, jer je to i najracionalnije objašnjenje zbog čega se u ovom ambijentu ne osećam kao uljez, već kao neko koga je kolega pustio da zaviri u njegovu laboratoriju i izusti: Dame i gospodo, izložba je otvorena.
Autor je predsednik SANU
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
