Химна човеку академика Стевановића

Тиме нам поручује да у уметности још има простора за премишљања, метаморфозе, преиспитивања... Очито, године не смирују дух особе за коју је у каталогу ове изложбе лапидарно наведено да се „осим сликарства, бави цртежом, графиком, филмом, керамиком, мозаиком, алтернативама слободног медија, ликовном критиком, теоријом уметности, филозофијом и књижевношћу”.

Преклапање ствараоца и дела, материјала и медија које уметник користи за своје изражавање, то релативизирање времена и простора креације, та безобличност која уз напор, али упоредо и потпуно независно од аутора креира поруке, то скидање слојева Тодора Стевановића које је можда и најузбудљивије, заправо тежи једном холизму који, поред својих слика, Стевановић не мање убедљиво образлаже у Тодоровој химни човеку: Ја сам Ти. Уз стрепњу да се аутор не збуни, па и наљути због рогобатне рационализације, ја сам његове речи химне (као и изложене слике, уосталом) доживео као позив да се у његов простор укључимо.

Када је од мене затражио да отворим његову изложбу, наравно да ме је збунио: шта то о сликарству може паметно да каже лекар и истраживач попут мене, ако и ово како сам себе дефинисао није већ помало претенциозно.

Међутим, листајући странице овог и претходних каталога, наметнула ми се асоцијација, паралела да и у сликарству Тодора Стевановића има нечег сцијентног, неког блиског сусрета уметничке имагинације и готово астрофизичког одређења „простора који нас ужасавају”, речју сусрета два наизглед неупоредива дискурса: ликовне уметности и науке.

На пример, погледајте жуту слику са црним траговима трајекторија и некаквих акумулација црне масе на крају или, тек понегде, током путева каквих недефинисаних честица – готово ликовни запис оних мистичних слика које добијамо тродимензионалном електрофорезом при истраживању протеомикса.

Или округле форме, попут микроскопије праптице или само засенченог белила које тек треба одгонетнути. Немојте журити са закључком да сам се упустио у претеривања. На издуженим ликовним артефактима Тодора Стевановића видим једно свесно сабијање простора и радознало посматрање последица.

Пренапрегнуте, издужене контуре до тачке пуцања, редукованих симбола препознавања, са уметнутим, да ли и космичким, простором раздвајања (да ли и немогућности сусрета издужених фигура?), носе једну дискретну, из другог плана представљену, али упркос томе доминантну поруку трајања и континуитета.

Тек у понеком од његових препознатљивих уметничких комада (јер како другачије да их назовем, а да не употребим његов вокабулар „ивер – слике”) у дубини простора који отвара и донекле осветљава, налазе се и архаични симболи, непознати и недефинисани трагови, можда заборављене азбуке или појединачна писмена, које нас убеђују да смо у тој слици већ били и да се вероватно стога и осећамо узбуђено, али не и анксиозно.

Захваљујући академику Тодору Стевановићу на позиву, поново инсистирам на том наизглед парадоксалном сусрету уметничке имагинације и сцијентности, јер је то и најрационалније објашњење због чега се у овом амбијенту не осећам као уљез, већ као неко кога је колега пустио да завири у његову лабораторију и изусти: Даме и господо, изложба је отворена.

Аутор је председник САНУ