Provociranje

Kako se povremeno svi susrećemo sa provokacijama drugih ljudi, korisno je razumeti prirodu provociranja i uloge provokatora i provociranog.

Srpska reč za provociranje jeste izazivanje, što znači zvati nekoga da izađe iz. Isto takvo značenje ima latinski provocare, jer dolazi od pro – ispred, i vocare – zvati. Provociranje je uvek svesna i namerna radnja onoga koji provocira, a koji želi da kod drugog izazove određeno emotivno stanje koje će rezultirati u određenom ponašanju.

Provociranje je psihološka manipulacija sa ciljem da se druga strana odazove na onaj način koji želi onaj koji provocira, a provocirani ne želi. Pretpostavka ovakvog ponašanja jeste da su dve strane u konfliktu, i da u tom konfliktu data reakcija odgovara provokatoru, a ne odgovara provociranom. Zato u slučaju isprovociranosti provokator dobija, a isprovocirani gubi.

Provokator ima prednost jer u slučaju da provocirani otrpi provokaciju, provokator ima zadovoljenje što se provocirani loše oseća, a u slučaju da provocirani reaguje na očekivani način, provokator ima drugu dobit. Cilj provokacije može da bude neka reakcija koja provokatoru daje opravdanje da postane „opravdano” agresivan prema isprovociranom ili sasvim suprotno, da ima dobit tako što će sebe da predstavi kao žrtvu isprovociranog.

Provociranje može da bude otvoreno, kao u slučaju ismevanja, vređanja, ponižavanja, unošenja u lice, zamahivanja, itd, ili može biti prikriveno u smislu suptilnih psiholoških poruka, potsmehivanja, zurenja, namigivanja i slično.

Iza ovih radnji stoji namera provokatora da svojim ponašanjem iritira provociranog sve dok njegova neprijatnost toliko naraste da „izgubi kontrolu” nad sobom i postupiti na očekivani način.

Nekada davno se u pravnoj teoriji smatralo da provociranje opravdava nasilnu reakciju provociranog, jer se pretpostavljalo da bi svaki razuman čovek u takvoj situaciji potpao pod delovanje snažnih emocija i postao nasilan.

Danas to nije tako zato što se smatra da su ljudi dužni da se kontrolišu bez obzira koliko su ljuti ili uvređeni. Zato provociranje ne može da bude uzrok reakcije provociranog, već da je on taj koji je odgovoran za svoju reakciju i da ima izbor da ne reaguje ili reaguje na neki drugi način.

Prepoznati tuđu provokaciju je važan aspekt socijalne inteligencije. Samo prepoznavanje provokacije kao takve pomaže osobi da bude otpornija i da joj ne podleže.

Slaba tačka provociranog je kada misli da će provokator i publika misliti nešto loše o njemu kao osobi ako se ne odazove na provokaciju. Kako se još u osnovnoj školi mladi susreću sa različitim izazivanjima vršnjaka, roditelji im mogu pomoći objašnjavajući šta provokacija jeste i da nije važno šta će drugi misliti o njima ako se ne odazovu na izazov.