Kada ljudi izgube ličnost

Vaš junak nema prošlost, već sebe gradi u odnosu prema drugima – lekarima, bolesnicima, misterioznom devojkom koja mu šalje erotske fotografije…

Pošao sam od toga da živimo u nekoj vrsti informacijskog totalitarizma, u kome informacije imaju snagu podmetnute bombe ili rafala iz kalašnjikova. Totalitarizam nije prestao s uništenjem fašizma i boljševizma, samo se preobratio u nešto drugo. On podrazumeva, između ostalog, brisanje individualnosti. Zato je moj bezimeni junak u amneziji, on nema ličnost, nema individuu. A kada nestane individualnosti, onda svako može da postane krvnik. To je, pojednostavljeno rečeno, teza Hane Arent. Ključno filozofsko pitanje jeste zašto činimo nasilje. Imamo odgovore na važna naučna pitanja, poput dešifrovanja ljudskog genoma, ali nismo otkrili zašto činimo nasilje.

U slučaju glavnog junaka okidač je Nepoznata Niko, tajanstveni lik s društvenih mreža, jedina spona s prethodnim životom.

On ne samo što nema ličnost, već ne postoji ni na društvenim mrežama, osim čudne komunikacije s osobom koja takođe nema identitet. Hteo sam da ispitam šta bi se dogodilo kada bi društvene mreže postale suprotnost same sebi i imale samo jedan kontakt, s jednom osobom, za koju ne znate da li je stvarna ili je u pitanju kompjuterski program, virus ili žena.

Crna hronika i pornografija su sastojci koji se uklapaju u sliku otuđenog sveta.

Erotikom sam se koristio u poetičke svrhe, da naglasim seksualnost svojih junaka, dok mi je pornografija važna zbog eksplicitne političke dimenzije teksta. Crna hronika koja definiše društvo u kome živimo nije ništa drugo do pornografija, ogoljena i surova. Živimo u vreme straha i strepnje, očekujemo da postanemo žrtva terorističkog napada, državnog terorizma ili sopstvenih zabluda čiji su izvor informacije iz masovnih medija.

Roman je sastavljen od kratkih formi.

Moj prvi roman „Antologija najboljih naslova” jeste roman u fragmentima. Sve vreme pišem fragmentarnu prozu i ona je najupečatljivija u kratkoj formi. Ali postoji mogućnost da se ti fragmenti uvežu i da od kratke fikcije nastane veća celina, kao što je slučaj u ovom romanu. Umetnici nemaju božansko pravo na totalni pogled na svet, jer mogu da vide samo njegove fragmente, ali kada ih uvećaju dobiju širu sliku.

Poigravate se s žanrovima i modelima pripovedanja. Na kraju dajete svojevrstan autopoetički recept svoje književne kuhinje.

Ako se ne poigravam kao pisac, onda ne vidim svrhu bavljenja pisanjem. Živimo u doba koje je odavno dekonstruisalo sve forme. Možemo samo da se poigravamo formama i žanrovima. Priča se može ispričati i kroz neliterarne forme, poput sanovnika ili testa inteligencije. Jednom rečju, u prozi je sve je dozvoljeno, jer nema privilegovanih modela pripovedanja. Zbog toga mi je bio potreban mali manifest kako bih u teorijskom smislu dao opravdanje za narativne postupke koje sam koristio. U 21. veku se podrazumeva da si eklektičan, da nisi žanrovski opredeljen.

Zašto je proteklo deset godina od poslednjeg romana?

U međuvremenu sam napisao dve zbirke priča („Ispod crte” i „Priče sa Marsa”) i priredio šest antologija kratkih priča. Književni život nije samo pisanje knjiga. Pisci, koji nisu hobisti, vode mnogo komplikovaniji život nego što se može pretpostaviti, a on uključuje sve od najbanalnijeg preživljavanja, pisanja za novine do političkog aktivizma.

Koja vrsta aktivizma ima smisla u društvu u kome se bunt pretvara ili u akt očajnika ili u apatiju?

Mi smo u tom smislu potpuno radikalizovano društvo – ili smo potpuno apatični ili smo spremni da izađemo na ulicu ili, u istoj meri, da se po svaku cenu održavamo na vlasti. Nema sredine u kojoj bi stvarnost mogla da se promišlja neostrašćeno. Duh vremena je takav da to ne dozvoljava. Ako osećaš ovo vreme, moraš da budeš ili razočaran i apatičan ili da izađeš na ulicu.

Uloga intelektualca je da ukloni filter između onog koji posmatra i stvarnosti?

On ne bi trebalo da zadrži svoje mišljenje za sebe, bez obzira koje je političke orijentacije. Mišljenje nikada u istoriji nije obezbeđivalo lagodan život. Kad misliš kritički, dolaziš u sukob ili sa samim sobom ili sa svetom u kom živiš, a to nije lagodna i bezbedna pozicija. Zbog toga je kod nas malo onih koji se usuđuju da kritički promišljaju stvarnost na javnoj sceni.