Када људи изгубе личност

Ваш јунак нема прошлост, већ себе гради у односу према другима – лекарима, болесницима, мистериозном девојком која му шаље еротске фотографије…

Пошао сам од тога да живимо у некој врсти информацијског тоталитаризма, у коме информације имају снагу подметнуте бомбе или рафала из калашњикова. Тоталитаризам није престао с уништењем фашизма и бољшевизма, само се преобратио у нешто друго. Он подразумева, између осталог, брисање индивидуалности. Зато је мој безимени јунак у амнезији, он нема личност, нема индивидуу. А када нестане индивидуалности, онда свако може да постане крвник. То је, поједностављено речено, теза Хане Арент. Кључно филозофско питање јесте зашто чинимо насиље. Имамо одговоре на важна научна питања, попут дешифровања људског генома, али нисмо открили зашто чинимо насиље.

У случају главног јунака окидач је Непозната Нико, тајанствени лик с друштвених мрежа, једина спона с претходним животом.

Он не само што нема личност, већ не постоји ни на друштвеним мрежама, осим чудне комуникације с особом која такође нема идентитет. Хтео сам да испитам шта би се догодило када би друштвене мреже постале супротност саме себи и имале само један контакт, с једном особом, за коју не знате да ли је стварна или је у питању компјутерски програм, вирус или жена.

Црна хроника и порнографија су састојци који се уклапају у слику отуђеног света.

Еротиком сам се користио у поетичке сврхе, да нагласим сексуалност својих јунака, док ми је порнографија важна због експлицитне политичке димензије текста. Црна хроника која дефинише друштво у коме живимо није ништа друго до порнографија, огољена и сурова. Живимо у време страха и стрепње, очекујемо да постанемо жртва терористичког напада, државног тероризма или сопствених заблуда чији су извор информације из масовних медија.

Роман је састављен од кратких форми.

Мој први роман „Антологија најбољих наслова” јесте роман у фрагментима. Све време пишем фрагментарну прозу и она је најупечатљивија у краткој форми. Али постоји могућност да се ти фрагменти увежу и да од кратке фикције настане већа целина, као што је случај у овом роману. Уметници немају божанско право на тотални поглед на свет, јер могу да виде само његове фрагменте, али када их увећају добију ширу слику.

Поигравате се с жанровима и моделима приповедања. На крају дајете својеврстан аутопоетички рецепт своје књижевне кухиње.

Ако се не поигравам као писац, онда не видим сврху бављења писањем. Живимо у доба које је одавно деконструисало све форме. Можемо само да се поигравамо формама и жанровима. Прича се може испричати и кроз нелитерарне форме, попут сановника или теста интелигенције. Једном речју, у прози је све је дозвољено, јер нема привилегованих модела приповедања. Због тога ми је био потребан мали манифест како бих у теоријском смислу дао оправдање за наративне поступке које сам користио. У 21. веку се подразумева да си еклектичан, да ниси жанровски опредељен.

Зашто је протекло десет година од последњег романа?

У међувремену сам написао две збирке прича („Испод црте” и „Приче са Марса”) и приредио шест антологија кратких прича. Књижевни живот није само писање књига. Писци, који нису хобисти, воде много компликованији живот него што се може претпоставити, а он укључује све од најбаналнијег преживљавања, писања за новине до политичког активизма.

Која врста активизма има смисла у друштву у коме се бунт претвара или у акт очајника или у апатију?

Ми смо у том смислу потпуно радикализовано друштво – или смо потпуно апатични или смо спремни да изађемо на улицу или, у истој мери, да се по сваку цену одржавамо на власти. Нема средине у којој би стварност могла да се промишља неострашћено. Дух времена је такав да то не дозвољава. Ако осећаш ово време, мораш да будеш или разочаран и апатичан или да изађеш на улицу.

Улога интелектуалца је да уклони филтер између оног који посматра и стварности?

Он не би требало да задржи своје мишљење за себе, без обзира које је политичке оријентације. Мишљење никада у историји није обезбеђивало лагодан живот. Кад мислиш критички, долазиш у сукоб или са самим собом или са светом у ком живиш, а то није лагодна и безбедна позиција. Због тога је код нас мало оних који се усуђују да критички промишљају стварност на јавној сцени.