Putin kao negativni junak savremenih romana

Kako piše britanski Gardijan, Majkl Honig lekar je po obrazovanju, a jedan od glavnih junaka njegove priče je negovatelj u pomenutim pansionu Nikolaj Šeremetev koji postaje svestan u kakvom društvu živi kada njegov sinovac dospeva u zatvor i kada za kauciju treba da pripremi nerazumno veliku količinu novca. Honig kao književni postupak koristi halucinantne flešbekove Vladimira Vladimiroviča koji odražavaju vrhunce njegove tridesetogodišnje vladavine kroz razgranatu korupciju, nameštene izbore, ratove, pritvorene disidente, ubijene novinare, „oprane” bilione. „Pacijenta” muči takva prošlost, pa i činjenica da je naredio i postavljanje nekoliko bombi u stambenim zgradama da bi podstakao novi rat. Ipak, on se drži političkih klišea: „Samo snažan čovek može da vlada Rusijom”, „Svaki problem u Rusiji greška je zapada”. Crni humor vaskrsava u momentima u kojima se Vladimir podsmeva disidentima koji „imaju običaj da umiru u Londonu, ako nisu dovoljno oprezni”.

– U romanu „Senilnost Vladimira P” pokušao sam da prenesem smisao katastrofe koju je Putin naneo Rusiji. Smeštajući priču u izolovanu daču izvan Moskve, gde već senilni bivši predsednik priziva stare dane u zamišljenim razgovorima, dok mu osoblje pansiona „muze” i poslednju kopejku, stvorio sam tragikomediju u kojoj ni najpošteniji čovek ne ostaje čist, izjavio je Honig.

Ovo je jedno od viđenja Putinovog lika zapadnog autora koji piše sa „bezbedne” distance, ali zapadni mediji navode da takva sloboda u Rusiji nije zagarantovana piscima satiričnih, pa čak i alegoričnih, romana, o čemu govori i primer novinara, disidenta i političkog aktiviste Olega Kašina. On je napisao antiutopijsku novelu u kojoj se u okviru jednog naučnog eksperimenta rađaju generacije džinovske dece. Ubrzo pošto je knjigu predao izdavaču, kako piše Gardijan, Kašin je surovo pretučen, a razlog za to su najverovatnije i njegovi iskazi o tome da su ruski zvaničnici toliko samodovoljni da su prestali da misle da mediji uopšte i postoje.

Putin je uvek isticao svoj angažman u KGB-u, a Ljubinka Milinčić u svojoj knjizi „Vladimir Putin, Moja bitka za Kosovo” citira ruskog predsednika:

„Još pre nego što sam završio školu poželeo sam da radim u obaveštajnoj službi, iako se to činilo nedostižnim, kao let na Mars. Više od svega me oduševljavalo to kako se malim trudom, bukvalno snagom jednog čoveka može postići to što nije mogla ni cela vojska. Jedan obaveštajac mogao je da reši sudbine hiljada ljudi. Tako sam ja to tada shvatao(...)”.

Savremena ruska proza reaguje na stvarnost Putinove ere tako što stvara fantastičke sižee ispunjene nadrealnim nasiljem, kao što je to u „Danu opričnika” Vladimira Sorokina, gde se dešavaju grupna silovanja, usputna ubistva, orgije s drogom, ili u romanima Viktora Peljevina. Sorokinova distopijska satira smeštena je u Rusiju 2028. godine kojom vlada car. Glavni junak je opričnik, jedan od carevih bezbednosnih operativaca čija je glavna uloga državnog teroriste protiv buntovnih članova društva. Kritičari smatraju da „ovaj krvlju poprskani roman, čiji je prozni svet ogrezao u dekadenciji i brutalnosti, pomera granice političke satire do samih granica i da je oštra refleksija korupcije i autoritarnosti Putinove Rusije”. Slične ideje Sorokin je razvio i u romanu „Šećerni Kremlj” (Geopoetika).

U Peljevinovom „Babilonu” glavni junak je Tatarski, propali pesnik koji zarađuje ogromne sume novca kao kopirajter plagirajući zapadne reklame za ruske klijente u postsovjetskoj Moskvi, tonući u svet gangstera, droge, oružja. „Babilon” prikazuje dezorijentisano društvo odsečeno od svoje tradicije koju su zamenili goli oportunizam i agresija...

Putinova ličnost još je veća inspiracija zapadnih novinara koji pišu njegove biografije ili oštro analiziraju njegovu politiku. Kao jedna od najkontroverznijih knjiga o Putinu smatra se „Prvo lice”, koju čine razgovori ovog političara sa tri ruska novinara. U ovom delu Putin je, kao čovek u usponu, otkrio detalje o roditeljima, mladosti, ličnom životu, prijateljstvu i izdaji... Različita su tumačenja ove vrste ispovesti, od koristoljublja političara u usponu da stekne popularnost u prvoj kampanji za predsednika, do iskrenosti običnog čoveka koji ne krije svoje slabosti.