Kraljica i ubogi seljaci

U naseobini koja je danas varošica, i tri okolna sela, sada postoji 561 kuća sa 1.769 meštana čiji su davnodavni preci na ovoj visoravni dočekivali krunisane glave. Ovako je to opisano u „Istoriji Čačka” i preuzeto u „Vekopise”:

„U selo Kotražu dolazila je kraljica Jelena Anžujska, žena Uroša Prvog (1243–1276), majka kraljeva Dragutina i Milutina. Ona je u Kotraži izdala povelju Dubrovčanima, kojom je potvrdila posedovanje vinograda u graničnom pojasu, a moguće da je imala letnjikovac u Kotraži.”

Ubrzo je došao turski zeman, a na kraju njegovom, u srpskim ustancima od 1804. do 1815, učestvovalo je 55 Kotražanaca. U Prvom ih je predvodio Mijat Moračanac iz današnje Vučkovice, a kad je glavu izgubio 1813. starešinstvo je preuzeo Vukosav Milinković, zvani Vujo Bjelokamenac. Kažu da je 5. juna 1815. sa malom četom potukao u zasedi više od 1.000 turskih konjanika na ulazu u Kotražu. I još mu, mada naheren, stoji spomenik u selu.

A iz Miloševog doba (treće i četvrto desetljeće 19. veka) sačuvani su tevteri čibuka (poreza na sitnu stoku – ovce i koze). Neki rajetini dobili su milost od vlasti i vladara, ali je pored svakog izuzetka napisano zbog čega. Za jednog se veli „Oslobođen čibuka pismom njegove svetlosti kneza Miloša”, za drugog „Sakat u nogu”, pa „Odseljen  u Ivanjicu”, „Bjesomučan”, „Star i kvaran”, „Glavni kmet”, „Ubog i s malo baštine” ili „Lud i ne zna raditi”.

Svoj deo harača otimali su i hajduci, a strah i trepet ovog kraja bila su braća Karadžići iz Dupca i Soldatovići iz Lise. Vlast je, recimo, 1886. godine proterala 70 porodica iz Lise čak u Pirot, verujući da jatakuju Soldatovićima, a vraćeni su u svoje selo tek kad se načelnik uverio da hajduci više nisu živi.

Mobilizaciju 1912. i objavu novog rata Turcima ovako je opisao kotraški kmet Stevan Plazinić: „Nasta trka po selu. Ljudi i žene, čak i deca, traže i pozajmljuju jedni drugima potrebne stvari radi što bržeg spremanja za odlazak ratnika. Po selu su pucale puške i revolveri, kao da je osvanuo Božić, a to su pratile dvojnice i pesme. U to vreme dvojnice su najomiljeniji instrument dragačevskih mladića, koji su većinom bili rabadžije.”

Stiže još jedna vojna…

„Ja sam bio Stepin vojnik, nepismen. Ponekad, zastup’o sam podnarednika kad nije bio u četi. Kajmakčalan ti je jedno veliko brdo, u p… materinu. Tu su nas čekali Bugari, Nemci i Austrijanci. Mi zakopati u kamen. Šest redi žice. Ideš na nož. Grđe od kuršuma, ali mene metak nije ’teo”, pripovedao je solunski ratnik  iz Vučkovice Milenko Bumbarević (1896–1993).

Prošlo i to stradanije, ide vreme da se opet radi zemlja. Kotražanci su, kao i svi Dragačevci, pre pojave telefona uspostavljali vezu „vikom” tako što je obično u suton, pri tihom vremenu, na uzvišeni brežuljak odlazio muškarac, sa najjačim glasom, i u dozivu slao  poruku da tada i tada neko dođe na kopanje ili košenje, čak i u treće selo. A kada bi neko nekuda krenuo na put, davana su mu pisma da ih tamo ponese.

Onda je došao novi rat u kojem su se Dragačevci zaklinjali na dva načina. Jedni: „Veran kralju i Otadžbini, amin”, drugi: „U ime slobode i pravde vodićemo borbu do potpunog uništenja fašističkog osvajača.”

Posle toga istorija ovog kraja krenula je blažim tokom. Prvi autobus iz Ivanjice novim putem za Čačak, preko Lise i Kotraže, prošao je kroz selo avgusta 1966. Kako brzo Kotražanci uče o vozilima: danas vodeći trgovci automobilima u Čačku jesu upravo iz Kotraže, braća Kostić, Milenko i Milija. Prvi je među najuspešnijim privrednicima ovog dela Srbije i sazidao je dve crkve, u svom selu i susednim Rtima, dok je drugi u Kućancima, kod Našica u Slavoniji, kupio kuću i imanje patrijarha Pavla, i posle obnove ustupio je Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

U zbirci poznatih Kotražanaca, s razlogom, obreo se i Božidar Luković, jer je sa svojim orkestrom tri puta pobeđivao na Saboru u Guči i stekao zvanje majstora trube. Kraljica na početku a trubači na kraju, kad je najvažnije.