Bojim se za Ratka Mladića

Ako postanete predsednik Srbije, pomilovaćete Zvezdana Jovanovića. Ta vaša izjava je tako odjeknula da su mnogi odahnuli kad ste ispali u prvom krugu!

Osuđen je bez ikakvog relevantnog dokaza za sud.

Ali on je pravnosnažno osuđen za ubistvo premijera.

U tome i jeste problem. Suđenje je bilo montirano. Njega je policija uhvatila i mučeći ga naterala na priznanje da je on pucao u Đinđića. Ucenjen je pretnjom da će mu pobiti porodicu. Iznudili su mu priznanje batinama, a diktirao mu je lično Rodoljub Milović, koji je to i priznao. Saslušanju naravno nije prisustvovao advokat i nije bilo načina da se to koristi u sudskom postupku. Tek kad je potpisao, dovedena je advokatica Vesna Radomirović da potpiše da je sve vreme bila na saslušanju, a nije… Samo na osnovu toga ova presuda bi morala da padne, da odgovaraju svi koji su učestvovali u tome, sudsko veće, advokati, policajci... A da se njemu isplati odšteta.

I vi ste bili na spisku da ste umešani u ubistvo Đinđića.

Bio sam osumnjičen ali nisu podigli optužnicu protiv mene. Desilo se ono što se u svetu dešava kad se ubije mafijaški bos. Pokušao je da svoje mafijaške pajtose eliminiše jer je bio pod pritiskom Zapada koji nije mogao da trpi da mafija direktno upravlja državom, poput Čumeta, Spasojevića, Lukovića… On je hteo da jedno krilo mafije uvede u legalne poslove, a drugo eliminiše. To krilo se nije dalo i on je to platio glavom.

Skočiće mnogi na ovu izjavu.

Neka skaču, skočiće tiraž „Politike”, a oni neka se zapitaju zašto istraga nije sprovedena. Policija je uhvatila Kuma i Spasojevića žive. Prema mojim saznanjima, rukovodstvo DOS odlučilo je da se Spasojević i Kum ubiju kako ne bi pričali na suđenju. Lično je general Rodoljub Milović ubio Spasojevića, a Vulević Kuma. Kada sam to prvi put izneo javno, Milović je najavio da će da me tuži. Ali do sada nije. Zašto niko pozadinu i nalogodavce ubistva Đinđića ne istraži do kraja. Svi koji su bili u njegovoj vladi nemaju potrebu da istraže, a svi znaju kako je tekla zavera, znaju da je tu umešan strani faktor, da je Đinđić zasmetao Amerikancima i Englezima, da je u jednom trenutku došla grupa specijalaca SAS-a u Beograd. Ja sam o tome govorio pre odlaska u Hag. Imali su nekoliko zadataka, da mene odvedu u Hag pre podizanja optužnice, da odvedu i Stanišića a da ubiju Frenkija i Legiju... Sve sam to izneo na konferenciji za novinare i objavio u svojim knjigama. Reakcija – ćutanje!

Odavno se ističete saznanjima o likvidacijama poznatih ličnosti. Imate „izvore” i nudite nova tumačenja.

Pa da, najinteresantniji su sledeći: ubistvo Slavka Ćuruvije, atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali i u Budvi, i ubistvo Ivana Stambolića. Svi ti atentati izvršeni su u sklopu dovođenja Đinđića na vlast. I zadugo još neće biti na pravi način razotkriveni. Setite se koliko puta sam upozoravao javnost na motive ubistva Ćuruvije. Ukazivao sam i prvi pomenuo Mikija Kuraka i Romića. Zašto bi Mira Marković i Milošević to tražili, koji bi bio njihov motiv. Ćuruviju smo kao političkog protivnika već bili skrajnuli, novine mu nisu izlazile, tadašnji zakon o informisanju ga je dokrajčio. A pre neki dan eto, dolazi na suđenje Milorad Vučelić da svedoči i kaže da je u vreme ubistva Slavka bio izbačen iz partije, da je bio uplašen za svoju bezbednost a da mu je Kurak bio u obezbeđenju, po preporuci Jovice Stanišića. I kaže da je tog dana, 11. aprila, on, Vučelić bio van Beograda a Kurak „na drugom zadatku”. Pitaju Vučelića od koga je saznao da je Ćuruvija ubijen i gle čuda, on kaže da mu je Đinđić javio. Otkud on, niko da pita, a sve je jasno. Eto vam mozaik.

A Ivan Stambolić je recimo jedno kratko vreme figurisao kao Miloševićev protivkandidat. Ali mesec dana pre izbora Amerikanci utvrđuju čvrsto da je kandidat Koštunica i tu nema menjanja. Koštunica je već bio dao Amerikancima pristanak preko posrednika. I što bi onda Miloševiću smetao Stambolić, pa naručio da ga likvidiraju. Smešno. Sloba je prvi put video Legiju one noći kad je hapšen. Ja sam Đinđića dok je bio živ napadao, u najmanju ruku zbog zataškavanja tog slučaja.

Ali okrivljeni su priznali sve u vezi sa otmicom i ubistvom Stambolića i zatim osuđeni.

Pustite vi to. Priznali... ha. Priznala su i ona dvojica atentat na Ibarskoj. Obećali im novac i lažne pasoše za njih i porodicu a onda su završili u zatvoru.

Vaša izneta saznanja često zbunjuju. Bili ste na čelu anketnog odbora savezne skupštine za istragu ubistva ministra odbrane Pavla Bulatovića. Izrešetan je kroz prozor restorana na stadionu Rada 7. februara 2000. godine.

Za ubistvo Pavla Bulatovića je postojao zid ćutanja u režimu. Saslušavao sam mnoge generale i političare. Indicije su išle u pravcu snabdevača vojske. U prvom planu je bilo snabdevanje VMA i tu je bio veliki novac u pitanju. Ja sam pre toga raskrinkao generala Panića koji je svom sinu namestio snabdevanje VMA. Na sastanku odbora general Aleksandar Vasiljević, šef vojne obaveštajne službe rekao je da je mogući atentator Budvanin Ivan Delić. Ja sam to izneo, a Delić je opovrgao i dokazivao svedocima da je tog dana i večeri bio u Budvi.

I snimcima sa kamera restorana pokazivao je da je tamo proveo vreme i da je bez dokaza osumnjičen.

Da sećam se, ali sam to čuo od Vasiljevića i zato izneo. A šta je Vasiljević radio i šta je time hteo da postigne ne znam, ali znam njegovu ulogu u zločinu na Ovčari i dosluh sa Hrvatskom obaveštajnom službom.

Svojevremeno ste tražili da vam daju raspisane nagrade „jer ste rešili nekoliko slučajeva”, a niste dobili?

Tadašnji ministar Dušan Mihajlović je nudio po 300.000 maraka za tih nekoliko slučajeva koje sam naveo i rešio. Ali nikad nisam dobio odgovor zašto mi novac ne isplaćuju.

Vi često optužujete druge, ali zato vas, na primer, novinar Dejan Anastasijević optužuje da ste ga iz Haga stavili na spisak za likvidaciju i da imate veze sa bombama na njegovom prozoru.

Da sam hteo da ga likvidiram, bio bi likvidiran. Kome je on smetao, ko je on? Čime je on to mene hteo da tereti. Pa nije ga ni tužilaštvo htelo za svedoka. Smešan i nevažan lik. Pošto je svedočio kod Slobe u Hagu unapred sam našao neke udbaške podatke o njemu, tako da sam ga raskrinkao.

Tvrdite i da su Miloševića ubili u Hagu.

Holandsko zdravstvo je vrhunsko, ali kad izađete iz Sheveningena. Unutra je druga priča. Bio sam tamo dugo i znam šta govorim. Sistematično su to radili ali je on umro pre nego što su oni to tempirali, pred izricanje presude. Bojim se da i za Mladića imaju isti scenario.

Šta dalje, šta Šešelj sprema sledeće, u svom stilu?

Već dugo skupljam dokumentaciju, građu, svedočenja i sve laži i istine oko Srebrenice. Narod treba da zna istinu bez obzira na političko-ideološke ili neke druge interesne stavove. Knjiga će se zvati „U Srebrenici nije bilo genocida” i imaće više od hiljadu stranica. Sve na jednom mestu. Cilj mi je, kao i Viktoru Novaku kada je pisao „Magnum krimen”, da ko god pročita, zna sve o Katoličkoj crkvi. Tako da ko god pročita moju knjigu znaće da zločin u Srebrenici nije bio genocid.