Ovaj vek je siledžija, nečovek
Vito Marković (1936), pesnik, prozni pisac, esejista, antologičar, jedan od naših najznačajnijih pesnika, napisao je petnaestak pesničkih knjiga, među kojima su i „Panika tela”, „Opasnosti glave”, „Pakao”, „Pustoš i smrt”, „Udes”, „Nasmejana žrtva”, „Pohvala ludilu”, „Snovi i oblici”, „Noćni jezik”, „Beli govor”, „Noći i odsjaji”, „Dnevnik duše”, „Glasna glava”, „Vatra pod snegom”... Autor je knjiga eseja i traktata: „Poezija i metafizika”, „Filozofija samoće”, „Evo kako se postaje jak”, „Mrvice usamljenosti”, „Analekta”, „Rečnik misli”, „Traganje za suštinom”. Marković je i pisac prozne trilogije u kojoj su knjige: „Hula”, „Žest” i „Muk”.
Izdavačka kuća „Svet knjige” upravo je objavila njegovu novu knjigu „Govorio je Vito Marković”, sa petnaestak razgovora sa poznatim novinarima i piscima, vođenim od 1960. do 1980. i od 1996. do 2016. Knjigu je priredila Mira I. Marković.
U jednom od svojih fragmenata Marković kaže: „Najveći je pesnik onaj koji ne priznaje da je pesnik ikad bio”. Priprema novu pesničku knjigu „Lirika, jedino lirika”. Na savetovanju „Tradicija i stvaralaštvo” (1973), pesnik je, između ostalog, rekao: „Prošlost je lepa, ako ne smrdi, ako ne nosi šugave poruke, to jest, ako ne izaziva duhovnu zarazu”. U razgovoru s Milisavom Savićem za „Književnu reč” (1973), pesnik kaže: „Promiču događaji i tvorci događaja, odlaze, nestaju i padaju u mrak zaborava. Ono što je lepo u čoveku, tajnovito, sadržano je u mraku, ispod površine tela, nepokazano. Kada izbije napolje, u vidu poetskog iskaza, pevno, onda je još lepotnije, metaforičnije, dublje”.
U pogovoru knjige Risto Tubić veli da je Markoviću pred očima stalno lebdeo Hederlinov savet: „Pesnici, budite slobodni kao laste”! Ali, ta sloboda nije razuzdana samovolja, niti svojeglavo htenje, nego krajnja nužnost. Stoga i naš pesnik dobro uviđa da je poezija zalog slobode za kreativno razmišljanje koje je uvek spremno da pronađe nove staze i mogućnosti. S pesnikom smo razgovarali na terasi hotela „Slavija”, prelistavajući njegovu novu knjigu „Govorio je Vito Marković”.
T. S. Eliot bi rekao, tvrdo je ovo doba, zar ne?
Tvrdo i okrutno je ovo doba. Okeani stvarnosti su uzburkani. Nema mira, spokoja. Čovek i vreme su u svađi. Tuga grize dušu, rane stvara. Nestali su ideali. Uništena je moralna snaga. Samo se o bogatstvu i slavi sanja. Kao u poslednjim danima starog Rima, trešti muzika strasti, vratolomno svira. Manjina bogatih i bezosećajnih, s puno radosti i besa, vrti se, igra. Većina, siromašnih i gladnih, tuguje i pati.
Hoćete reći, sve je danas u znaku pohlepe i strasti?
Tačno tako. Ucveljen je život. Vlasnici krupnog kapitala, prema svojoj volji i potrebama, sliku sveta stvaraju. Razmeću se, u tuđi prostor utrčavaju. Bez griže savesti, slabijega od sebe gaze, potčinjavaju. Osećaj sigurnosti, ljudski spokoj ugrožavaju.
Vlasnici krupnog kapitala, dakle, vuku konce, sliku sveta kroje?
Zajedno s političarima oni na bregu vremena stoje, nikad ispod brega. Prate stvarnost, nadziru ekonomske tokove.
Prema svemu što ste rekli, ovaj vek je svirep, negostoljubiv vek?
Da. Ovaj vek nije ljudski vek. On je siledžija, nečovek. Na svakom koraku ljudska osećanja vređa. Ne prihvata čoveka kao čoveka. Okreće mu leđa. Merila vrednosti u njemu nema. Duh je skrajnut, na slepi kolosek odgurnut, daleko izvan ljudskih sanjalačkih htenja.
Starogrčko učenje o trajanju i postojanju kaže: život bez lepote i dobrote nije život?
I nije. Lepota i dobrota, kao moralna snaga, merilo su ispravnosti ljudskog postojanja. I Platon je govorio: ono što je lepo, to je i dobro; što je dobro, to je i korisno. Iskrena ljubav, dobrotom i lepotom ukrašena, prija. Lažna ljubav, špijun života, izvor je bezumlja i nemira. Na užas vonja.
Vi govorite o životu i poeziji, i o svemu čega se dohvatite, filozofski. Suštinu u svemu tražite, vidite?
U jeziku je, filozofski rečeno, trijumfalno oružje uma. Njim se služim, ne zapostavljam čula. U radosti ili u bolu, sa suzama ili bez suza, u lirskom poslu, čula su uvek sluge uma.
S obzirom na teme i ideje o kojima govorite, vi globalno mislite, mada u samoći antiglobalno živite.
U svetu oskudnih ideja i ideala, gde lepota je malaksala, ja sam izabrao samoću. Volim samoću. U njoj maštam, mislima lutam, daleko odem. Širok pogled na svet bacim. I šta vidim? Jad i nevolje! Na svakom koraku, posvuda, ljudi strepe, strahuju, pogled u zemlju obaraju.
„Čemu pesnici”, onda, u tako okrutnom, neljudskom vremenu?
Pesnici su nužnost postojanja, glasnici lepote; s verom u večnost, jakim rečima protiv zaborava lirski se bore.
Da bi čovek celovit bio šta je nužno danas, šta je preporučljivo?
Voleti, osim sebe, i drugog.
Na stazi postojanja, između rođenja i smrti, kako biste definisali čovekov hod kroz život?
Kao stalno preskakanje nevolja, svakodnevno odlaganje smrti. Čovek, u strahu i strepnji, zamračen mračnim bojama života, svesno ili podsvesno, kao plen ispred smrti trči, stalno se vrti. Strahuje. Plaši ga hladan dodir stvarnosti, praznina. Plaši ga neizvesnost, nabrekla tišina. Plaši ga brz tok prolaznosti, osmeh ništavila.
Hoćete reći, podložno prolaznosti sve je?
Da. Na nišanu ništavila je materija. Stari život i vreme, stare kosmička ognjišta, stare okretaji zemlje, isto ne ostaje ništa.
Postoji, valjda, nešto što čoveku snagu daje, put u život, u budućnost otvara?
Postoji, naravno, san i nada. Vatra nade, i u mraku beznađa, svetluca, svetu snagu spasa daje, put u život neprekidno otvara.
Vreme ima tešku ruku
Pred pesnikom je sila beznačajna.
***
Vreme ima tešku ruku. Njome bije ohole Bog.
***
Umreti – poslednji je posao za mudre.
***
Noći, neka si blagoslovena! Tebe da nije – svetlost bi bila na manjoj ceni.
***
U prisustvu dželata, brže venu ruže.
Vito MARKOVIĆ
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
