Paranoja

Naivnost je uverenje da su svi ljudi dobri i dobronamerni. Zato naivna osoba ignoriše one signale koji mogu da ukažu da se drugi samo predstavlja kao prijateljski naklonjen dok krije svoje prave namere. Sumnja je ono osećanje koje ljudi počinju da osećaju kada ocene da se u načinu na koji im se drugi predstavljaju nešto ne uklapa. Kada se sumnja onda kada treba, sumnja jeste veoma korisno osećanje.

Osećanje sumnje može da bude i preterano, konstantno i zbog toga nerazumno. Osoba koja veruje da su ljudi, bilo neki određeni bilo većina ljudi, neprijateljski nastrojeni prema njoj doživljavaće ljudsko društvo kao neprijateljsko mesto. Zato će ona u socijalnim kontaktima biti napeta, uvek oprezna i sumnjičava. Dobronamerna ili neutralna ponašanja drugih će iskrivljeno tumačiti u skladu sa svojim očekivanjima i pronalaziti „dokaze” njihovih loših namera. Stav prema drugima takve preterano sumnjičave osobe jeste paranoidan.

Kada osoba razvije priču u koju čvrsto veruje, a koja je drugima neverovatna, prema kojoj je ona nevina žrtva neke druge osobe, grupe ili organizacije koja je proganja kako bi je uništila ili potpuno diskreditovala, tada nastaje paranoidni sistem ideja. Nekada je ova priča veoma čudna, bizarna, tako da je svima koji je čuju jasno da se radi o veoma iskrivljenom doživljavanju stvarnosti – psihozi. Za razliku od bizarne paranoidne priče, postoji i paranoična priča koja je logična, koja uključuje činjenice, što na druge deluje veoma uverljivo i zavodljivo.

Iako spada u patologiju, paranoidnost funkcioniše kao osobin mehanizam odbrane. Često je posledica snažnog unutrašnjeg konflikta između jednog dela ličnosti koji ima neprijateljski stav prema drugom delu ličnosti. Drugi deo ličnosti se veoma teško bori protiv samoprezira i samomržnje koji dolaze iz neprijateljskog dela. Zato osoba projektuje na druge ljude svoj neprijateljski deo, nakon čega pokušava da izađe na kraj sa tim ljudima, bilo tako što se u strahu povlači od njih, bilo tako što ih ljutito napada po sistemu proganjanje progonioca. Na taj način ona svoju unutrašnju psihodinamiku pretvara u međuljudski odnos.

Da se osoba brani od osećanja niže vrednosti ukazuje to što je čest elemenat paranoidnih priča velika socijalna važnost koju osoba indirektno pripisuje sebi. Što je veći i moćniji progonilac, na primer, neka međunarodna organizacija ili služba moćne strane države, to je i žrtva značajnija osoba. Njena paranoidna priča joj služi da sačuva samopoštovanje.

Upravo zbog opisane odbrambene funkcije, paranoidna osoba je otporna na razuveravanje. Po pravilu je paranoidnost znak težeg poremećaja zbog čega se treba obratiti psihijatru. Psihoterapija je moguća tek u drugoj fazi lečenja kada simptomi psihoze više nisu izraženi.