Od otadžbine ostala je samo – „ina”

U razgovoru s autorom, nameće se pitanje i o simbolici ove životinje, čije rastakanje u prvi mah može da podseća i na raspad Jugoslavije...    

– Krava nosi sličnu simboliku u mnogim mitologijama. Simbol krave povezan je s plodnošću. U slovenskoj mitologiji, ako bismo i „Velesovu knjigu” prihvatili kao deo tog korpusa, krava se poistovećuje s boginjom majkom koju su nazivali i „Mati vlažna zemlja”. Međutim, moram priznati da mi na umu uopšte nije bila domovina Jugoslavija, već otadžbina Srbija. Opet, ne Srbija u geografskom i geopolitičkom smislu, već Srbija kao sveukupnost srpskog identiteta. Uostalom, Rasina je naziv srpske reke i ime krave iz romana, Ras je srednjovekovni prestoni grad. Dakle, na umu mi je bio srpski narod i rastakanje srpskog naroda od 1903. godine do danas. Upravo zbog posebnog odnosa prema otadžbini, koji je često bio na granici patologije, koji je naš narod koštao milione žrtava, ova se priča može doživeti potpuno različito: kao žal za „velikom Srbijom” i kao podsećanje na sve kolektivne zablude – objašnjava Krsta Popovski, dodajući da kada bi svoj „splin” nekim slučajem krstio jugonostalgijom – to bi bilo žaljenje za daleko višim stepenom socijalne pravde, žaljenje za samopoštovanjem, žaljenje za detinjastijim odnosom prema stvarnosti.

    Simptomatično deluje baš to što roditelji insistiraju na tome da se kravlje meso pojede, što su oni oličenje destrukcije, dok je mladić, budući umetnik, onaj koji bi da namučene kravlje kosti održi na okupu... U kojoj meri je ova romaneskna izbeglička porodica „tipična” za naše prilike – pitanje je za autora.

– U ovom romanu „stariji” su predstavnici racionalnog, trezvenog i praktičnog duha. Mladić Vladimir je, pak, osećajan, osetljiv, poštuje tradiciju na koju se i sam nastavlja. Čini mi se da se ta „izmena” uloga zaista kod nas i zbila. Čitave generacije u posleratnoj Srbiji bile su opsednute „blagoutrobijem”, letovanjem, zimovanjem, kreditima za stanove, automobile. Mimo njih, tako najedenih i mamurnih, prolazili su politički porazi Srbije koji su započeli odmah posle Drugog svetskog rata, kulminirali političkim rasparčavanjem Srbije, a završili se ratovima od 1991. do 1999. godine. Njihovoj je deci ostalo da se ponovo pozabave tradicijom, pravdom i nepravdom. Tako da je ova porodica uistinu „tipična” i to ne samo tipično izbeglička, i ne samo tipično srpska posleratna porodica. To je tipična porodica dvadesetog veka: u se, na se i poda se. Praktični duh, koji pobeđuje već 5.000 godina, seče, jede i krpi vrlo vešto, tako da prikrije šta se seklo i jelo...     

 Fragmentarnost naslova knjige takođe je metaforična. „Ina” je drugi deo reči: Rasina, govedina, domovina, Krajina, Marina (što je ime jedne od junakinja). Popovski tumači tu „dekonstrukciju”.

– To je ostatak brojnih reči: obrazina, otadžbina, istina, itd. Eto i vi se zovete Marina. Sama za sebe, reč „ina” ima značaja samo za enigmate. Čovek je u stanju koječega da se odrekne zbog nekog „mnogo značajnog cilja”. Kada slušate roditelje koji podučavaju decu, pa im govore o tome da moraju da se odriču igre, slobodnog vremena, druženja da bi nekud stigli, odmah se prepadnete i započnete samopreispitivanje: „Jesam li se dovoljno odrekao? Treba li još ovo da pustim, još ono da progutam?”. I eto vam slike današnje korporacije, porodice, svake zajednice u kojoj se kopači odriču ruku ne bi li dospeli negde gde im ruke više neće biti potrebne. A kada stignu tamo gde su zamislili, ne mogu više ni sebi da aplaudiraju – kaže Popovski.

– Shvatio sam, konačno, da život počinje tamo gde umetnost mre – zaključuje na kraju vajar, dok se pisac zapravo poigrava klišeima u umetnosti...

– Poigravam se klišeom da umetnost nema ništa zajedničko sa stvarnošću. Ispada da je sramota baviti se umetnošću koja se naslanja na stvarnost. Ne znam kako bismo i o čemu pevali, pisali, šta bismo slikali i vajali, kada bismo poricali život i stvarnost. Možda bismo svi bili konceptualisti, pa bi i kada neko podrigne to imalo značenje, sakriveno negde dublje od želuca. Naravno da ne mislim kako bi pisci trebalo da idu naokolo s beležnicom u ruci, kao Čehovljev Trigorin, i da „hvataju utiske”. Ali isto tako ne mislim kako bi trebalo da sede u bibliotekama, namršteni, ozbiljni i s mislima većim od sopstvenih lobanja. Kada je priča sama po sebi teška, tužna i tragična, moram malo da se izmaknem, upravo koristeći se ironijom i humorom, kako ne bih zaplakao.