Bista Petra Lubarde prvi put u javnosti

Govoreći o postavci koja će biti pred publikom do 31. januara 2018, Dina Pavić, istoričar umetnosti – kustos, objašnjava da je zbirka koja je bila u vlasništvu dr Blaža Kusovca, bivšeg ambasadora Jugoslavije u Indiji i kolekcionara, nakon njegove smrti prodata preduzeću „Sintelon” iz Bačke Palanke (sadašnja kompanija „Tarket”). U njenom posedu nalaze se, pored Lubardine, još dve umetničke zbirke: ikone i kolekcija dela 20. veka, koju čine radovi Nadežde Petrović, Zore Petrović, Rista Stijovića, Mila Milunovića, Mihaila Vukotića, Jovana Bijelića, Petra Omčikusa i Lazara Vujaklije. Što se našeg velikog slikara tiče, njegovih radova ima 36, i to iz različitih faza.

– Zbirka ne zauzima važno mesto u ovoj kolekciji samo zbog svoje brojnosti, nego i zbog važnog mesta ovog umetnika na jugoslovenskoj likovnoj sceni. Za ovu priliku izdvojili smo 11 radova, mahom iz pedesetih godina, kao što su „Gavran” (1951), „Guslar” (1952), „Narovi” (oko 1955), koji spadaju u najvažniju fazu, zapravo prekretnicu u našoj modernoj umetnosti koju je Lubarda proizveo. Tu je i „Srđa Zlopogleđa” (1957), ta slika nam je lajtmotiv cele izložbe i postavljena je na posebnom mestu u legatu: na samom ulazu, na štafelaju na kojem je umetnik i stvarao. Posetioci će videti i „Put na Kosovo”, iz 1941, jednu od kompozicija koje Lubarda radi pripremajući se za veliki mural u današnjoj Palati Srbija, ali i „Portret Crnogorca” (Savo Ivov, 1933). Naravno, odabrala sam i dva dela na kojima se vide razmišljanja o njegovom rodnom selu Ljubotinj, kod Cetinja, jedno iz 1937, a drugo iz 1960, na njima je uočljiv različit pristup istoj temi – kaže naša sagovornica.

Deo Lubardinih slika koji se čuva u samom legatu spakovan je i uskoro kreće na put. Jer, u saradnji Kuće legata i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (inače kuma na prvom venčanju Petra Lubarde), osmišljena je postavka koja objedinjuje radove koje imaju obe institucije, uz dela iz SANU i nekih privatnih zbirki, i koja će u narednim mesecima preći put od Crne Gore do Andrićgrada. Pod naslovom „Petar Lubarda 1907–1974–2017” slike će biti izložene prvo u Podgorici, u Centru za savremenu umjetnost Crne Gore (3. avgust 2017 – 2. septembar 2017), potom u Novom Sadu, u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog (7. septembar 2017 – 5. novembar 2017) i Beogradu, u Kući legata (10. novembar 2017 – 10. januar 2018) i na kraju u Andrićgradu, u Andrićevom institutu (13. januara 2018 – 11. februar 2018). Autori ove izložbe su mr Milana Kvas i Dina Pavić, a pratiće je i naučni skup planiran za oktobar u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog.

Govorili su o Lubardi

Milo Milunović: Petar Lubarda kad slika ne otvara samo oči, već slikajući jedan crnogorski pejzaž ili ma šta drugo, uzbuđen je gorkim mirisom pelina, srce mu jače zakuca čujući među stenjem skrivenu tužbalicu, čaktar nevidljivog stada koje negde među suncem opaljenim kršem pase. On to prenosi na platno, i, hteli mi ili ne, primorava nas da delo volimo, jer je dato njemu što mi većinom podsvesno osećamo, što bismo hteli da kažemo. Vrlo su retki oni kojima je dato da mogu to izraziti.

Isidora Sekulić: Predeo Petra Lubarde je jednostavan i jasan, zato što je slikaru jasna ideja o kraju koji radi. Kao što na slikama starih majstora, koji su imali čistu religioznu ideju, nema anđela, krilatih međustvorova, tako u predelu gospodina Lubarde nema nikakvog usklađenja prirode... Lubarda oseća u prirodi onu poeziju koja je davno pre stvorenja ljudi započela, kad nije bilo drugo sunce, voda, kamen i oblak i kad je sva zemlja bila Crna Gora.

Miodrag B. Protić: Gotovo svaki dan sam odlazio u njegov atelje; slikao je često u mom prisustvu. Kada me ne bi bilo dan-dva, telefonirao je ili slao po mene. Bio je to znak da je stvorio novu sliku; i odista obično sam ga zaticao pred njom – ozarenog, pomalo zbunjenog, iznenađenog – i sam je gotovo sa čuđenjem gledao u platno pred sobom; u „Konje” kako se u narandžastom požaru propinju gotovo do stropa ateljea, bojeći zidove svojim odblescima; ili „Aldebaran”, ili „Noć u Crnoj Gori” ili „Fosile”.

Đorđe Kadijević: Tako je Lubardino ime postalo simbol onog neprikosnovenog svojstva umetnosti koje apstraktnim rečnikom nazivao slobodom stvaralaštva. On sam, nakon svega, ostao je po strani, nesklon mesijanskom ponašanju, povučen i ćutljiv, udubljen u tajne apstraktnog slikarstva kome je u nas, prokrčio put, a koje mu, možda, nije uzvratilo plodom po zasluzi. Otud, zar, već za života delovao je kao legenda, a njegovo delo kao deo mitskog oreola njegove ličnosti. Imao je dve osobine koje su predslovile tu pojavu, za sad bez primera u našoj umetnosti: nagonsku usmerenost prema iskonskim, sudbinskim temama i jedinstvenu moć da autentično izrazi epski sadržaj.