Биста Петра Лубарде први пут у јавности

Говорећи о поставци која ће бити пред публиком до 31. јануара 2018, Дина Павић, историчар уметности – кустос, објашњава да је збирка која је била у власништву др Блажа Кусовца, бившег амбасадора Југославије у Индији и колекционара, након његове смрти продата предузећу „Синтелон” из Бачке Паланке (садашња компанија „Таркет”). У њеном поседу налазе се, поред Лубардине, још две уметничке збирке: иконе и колекција дела 20. века, коју чине радови Надежде Петровић, Зоре Петровић, Риста Стијовића, Мила Милуновића, Михаила Вукотића, Јована Бијелића, Петра Омчикуса и Лазара Вујаклије. Што се нашег великог сликара тиче, његових радова има 36, и то из различитих фаза.

– Збирка не заузима важно место у овој колекцији само због своје бројности, него и због важног места овог уметника на југословенској ликовној сцени. За ову прилику издвојили смо 11 радова, махом из педесетих година, као што су „Гавран” (1951), „Гуслар” (1952), „Нарови” (око 1955), који спадају у најважнију фазу, заправо прекретницу у нашој модерној уметности коју је Лубарда произвео. Ту је и „Срђа Злопоглеђа” (1957), та слика нам је лајтмотив целе изложбе и постављена је на посебном месту у легату: на самом улазу, на штафелају на којем је уметник и стварао. Посетиоци ће видети и „Пут на Косово”, из 1941, једну од композиција које Лубарда ради припремајући се за велики мурал у данашњој Палати Србија, али и „Портрет Црногорца” (Саво Ивов, 1933). Наравно, одабрала сам и два дела на којима се виде размишљања о његовом родном селу Љуботињ, код Цетиња, једно из 1937, а друго из 1960, на њима је уочљив различит приступ истој теми – каже наша саговорница.

Део Лубардиних слика који се чува у самом легату спакован је и ускоро креће на пут. Јер, у сарадњи Куће легата и Спомен-збирке Павла Бељанског (иначе кума на првом венчању Петра Лубарде), осмишљена је поставка која обједињује радове које имају обе институције, уз дела из САНУ и неких приватних збирки, и која ће у наредним месецима прећи пут од Црне Горе до Андрићграда. Под насловом „Петар Лубарда 1907–1974–2017” слике ће бити изложене прво у Подгорици, у Центру за савремену умјетност Црне Горе (3. август 2017 – 2. септембар 2017), потом у Новом Саду, у Спомен-збирци Павла Бељанског (7. септембар 2017 – 5. новембар 2017) и Београду, у Кући легата (10. новембар 2017 – 10. јануар 2018) и на крају у Андрићграду, у Андрићевом институту (13. јануара 2018 – 11. фебруар 2018). Аутори ове изложбе су мр Милана Квас и Дина Павић, а пратиће је и научни скуп планиран за октобар у Спомен-збирци Павла Бељанског.

Говорили су о Лубарди

Мило Милуновић: Петар Лубарда кад слика не отвара само очи, већ сликајући један црногорски пејзаж или ма шта друго, узбуђен је горким мирисом пелина, срце му јаче закуца чујући међу стењем скривену тужбалицу, чактар невидљивог стада које негде међу сунцем опаљеним кршем пасе. Он то преноси на платно, и, хтели ми или не, приморава нас да дело волимо, јер је дато њему што ми већином подсвесно осећамо, што бисмо хтели да кажемо. Врло су ретки они којима је дато да могу то изразити.

Исидора Секулић: Предео Петра Лубарде је једноставан и јасан, зато што је сликару јасна идеја о крају који ради. Као што на сликама старих мајстора, који су имали чисту религиозну идеју, нема анђела, крилатих међустворова, тако у пределу господина Лубарде нема никаквог усклађења природе... Лубарда осећа у природи ону поезију која је давно пре створења људи започела, кад није било друго сунце, вода, камен и облак и кад је сва земља била Црна Гора.

Миодраг Б. Протић: Готово сваки дан сам одлазио у његов атеље; сликао је често у мом присуству. Када ме не би било дан-два, телефонирао је или слао по мене. Био је то знак да је створио нову слику; и одиста обично сам га затицао пред њом – озареног, помало збуњеног, изненађеног – и сам је готово са чуђењем гледао у платно пред собом; у „Коње” како се у наранџастом пожару пропињу готово до стропа атељеа, бојећи зидове својим одблесцима; или „Алдебаран”, или „Ноћ у Црној Гори” или „Фосиле”.

Ђорђе Кадијевић: Тако је Лубардино име постало симбол оног неприкосновеног својства уметности које апстрактним речником називао слободом стваралаштва. Он сам, након свега, остао је по страни, несклон месијанском понашању, повучен и ћутљив, удубљен у тајне апстрактног сликарства коме је у нас, прокрчио пут, а које му, можда, није узвратило плодом по заслузи. Отуд, зар, већ за живота деловао је као легенда, а његово дело као део митског ореола његове личности. Имао је две особине које су предсловиле ту појаву, за сад без примера у нашој уметности: нагонску усмереност према исконским, судбинским темама и јединствену моћ да аутентично изрази епски садржај.