Лубардина јужноамеричка мистерија

И додаје да једна од слика које су тада путовале преко океана може да се види све до 6. јануара 2018. на изложби „Лубарда 1907-1974-2017” у Кући легата. Дело носи назив „Композиција”.

Чињеницу да је у Бразил отишло 26 слика потврђује каталог, додуше штур, у којем је, поред пратећег текста Миодрага Б. Протића, наведен списак дела али је репродуковано само једно – „Борба коња”.

– У бијеналском павиљону, у сали специјално одвојеној за нашег аутора (такво поштовање указано је и Пикасу), „Композиција” се налазила уз „Ноћ у Црној Гори” и „Борбу коња”, што је забележено на архивским фотографијама. Била је изложена и слика „Гавран”, која је донедавно припадала колекцији компаније „Таркет” а сада је у Галерији Матице српске (као и цела та збирка), али је у Сао Паолу имала име „Трагедија”. Слична је прича и са „Фантастичном звери” која је у приватном власништву, а чији су називи у публикацијама различити. Тек 2012, на изложби „Још једна колекција Музеја савремене уметности Сао Паола: Награђени – аквизиције Бијенала Сао Паоло 1951-1963” било је могуће видети слику „О црвеном” (Sobre o Vermelho), такође излагану на Бијеналу, која данас припада Музеју савремене уметности Универзитета у Сао Паолу – каже наша саговорница и додаје да се претпоставља је да је управо она та која је награђена:

– У архиви Бијенала, која је непотпуна, нема података о томе које је дело добило ту откупну награду. Неки су аутори поклањали радове, јер су средства којима је организатор располагао била ограничена. Лубарда је био широке руке, не би никог зачудило да су неке слике и на тај начин остављене у Бразилу.

Још једна необичност карактерише учешће нашег великана на тој смотри. На сличне манифестације уметнике из наше земље до тада је државни врх слао по такозваном републичком кључу: из сваке републике по једног или више аутора. У овом случају Лубарда је ишао сам (у пратњи супруге Вере), представљао је целу тадашњу Југославију, и то на основу одлуке Комисије за културне везе са иностранством. То је био преседан, али није било једино његово државно путовање, напротив.

– Био је цењен и пре рата, а после 1945. био је у комисијама за откупе, добијао је награде, често је путовао са званичним делегацијама. Иако тих и повучен у опхођењу, био је истовремено веома присутан. Ти одласци у иностранство били су веома ретки и, самим тим, значајни. Јер, то је време разорене земље, у којој се добијају бонови за храну. Послат је, тако, 1947. у Москву са изложбом „Сликарство и вајарство народа Југославије 19. и 20. века”. Остао је запис у једном документу у којем се каже да је Лубарда веома талентован, али осредњег материјалног стања и да би му за пут требало набавити штоф за одело. Иво Вејвода био је један од тадашњих службеника наше амбасаде у главном граду Русије, а биће наш амбасадор у Бразилу и Лубардин домаћин управо 1953. године – објашњава кустоскиња.

Лубарда обилази 1948. Венецију и Бијенале савремене уметности, где се први пут сусреће са колекцијом Пеги Гугенхајм и револуционарним делима Полока, Ротка, Горког... Европа је премијерно имала могућност да се уживо сретне са америчким апстрактним експресионизмом. Имао ју је и наш сликар.

– Познајући оног Лубарду који је у међуратном периоду говорио да му је врло важно да обилази музеје и галерије и да буде у току са дешавањима у уметничким круговима, могу да замислим каква је то за њега била посластица – закључује Дина Павић, доводећи у везу искуства из Италије са Лубардином преломном изложбом 1951, одржаном у старој галерији Улуса на Теразијама, која је направила прекретницу и узмак од социјалистичког реализма и која га је устоличила као једног од наших најзначајнијих ликовних стваралаца.

За све оне који га цене додатан је податак да поред изложбе у Кући легата његова дела могу да погледају на неколико места. У његовом Легату, на поставци „Секвенце” у Музеју савремене уметности и Војном музеју у Београду, у Спомен-збирци Павла Бељанског и Галерији Матице српске у Новом Саду и у Спомен-парку Крагујевачки октобар. На крају – има их и у бројним републичким здањима у главном граду, међу њима су и зграда Владе Србије, Председништво, Палата „Србија” али су, нажалост, недоступна широј јавности.