Penzija je njena sloboda

A da li su pen­zi­o­ner­ski da­ni (i pri­ma­nja!) do­bro okru­že­nje za knji­žev­nost?

– Ide­al­no. Mo­gu da či­tam do mi­le vo­lje i ne mo­ram nig­de da žu­rim. Pen­zi­ja je ma­la, ali mo­je po­tre­be su još ma­nje, pa se ose­ćam slo­bod­no. Slo­bo­da je, či­ni mi se, dra­go­ce­no po­stig­nu­će ko­je čo­vek mo­že, ako se po­tru­di, da do­seg­ne – uve­ra­va Iva­na Di­mić.

O eri sla­ve po­sle pro­gla­še­nja do­bit­ni­ka ka­že: – Ni­sam zna­la da ta na­gra­da po­vla­či za so­bom to­li­ku me­dij­sku la­vi­nu, ta­ko da sam bi­la iz­ne­na­đe­na kad sam vi­de­la ka­ko to iz­nu­tra iz­gle­da. Stal­no sam sve po­re­di­la s de­ce­nij­skim is­ku­stvom iz po­zo­ri­šta i mo­ram re­ći da sam ma­lo za­vi­de­la no­vi­na­ri­ma Ni­na i mar­ke­tin­gu iz­da­vač­ke ku­će „La­gu­na” s ka­kvom ve­šti­nom i la­ko­ćom oni to ra­de u od­no­su na po­zo­ri­šni svet. Pri­zna­jem da su moć­ni­ji u od­no­su na na­ja­ve za bi­lo ko­ju po­zo­ri­šnu pre­mi­je­ru ili fe­sti­val – is­ti­če Iva­na. 

Pri­ča i da je sve to ni­je mno­go po­re­me­ti­lo, baš za­to što do­la­zi iz po­zo­ri­šnog sve­ta jer je na­vi­kla na me­dij­sku pa­žnju. 

– Ka­ko sam če­šće u slič­nim pri­li­ka­ma go­vo­ri­la o dru­gim umet­ni­ci­ma, a ne o se­bi, od­mah sam vi­de­la da je ovo pri­li­ka da go­vo­rim u sla­vu knji­žev­no­sti. Isto­vre­me­no, ta na­vi­ka me je za­šti­ti­la od neo­sno­va­nog i pre­te­ra­nog lič­nog uz­bu­đe­nja – is­ti­če ona. 

Da li joj se ne­što pro­me­ni­lo u ži­vo­tu?

– Ni­šta. Sa­mo sam se po­tru­di­la da od­ra­dim pro­fe­si­o­nal­no to što se od me­ne tra­ži i da ti na­stu­pi bu­du krat­ki, pa da u br­zi­ni ne iz­gu­bim kon­cen­tra­ci­ju i ne ka­žem šta ne mi­slim. Če­ka­la sam da ten­zi­ja po­pu­sti, da se ži­vot vra­ti u nor­ma­lan ko­lo­sek, što se i do­go­di­lo. Na­vi­kla sam da pri­o­nem i ura­dim naj­bo­lje što umem kad god do­bi­jem ne­ki za­da­tak, pa sam ta­ko i u ovoj pri­li­ci po­stu­pi­la. Bi­lo je mno­go knji­žev­nih ve­če­ri i sko­ro če­ti­ri me­se­ca sam ne­pre­kid­no pu­to­va­la po ce­loj Sr­bi­ji i re­gi­o­nu i to je bi­lo vi­še ne­go na­por­no. Ali, upo­zna­la sam po­sve­će­ne obra­zo­va­ne lju­de ko­ji po­zna­ju knji­žev­nost i ko­je li­te­ra­tu­ra za­i­sta in­te­re­su­je. To je ozbi­ljan do­bi­tak. Po­tom su se stva­ri do­ve­le u red. Sva­kog ču­da za tri da­na do­sta – do­da­je Iva­na.

Bu­ra se sti­ša­la, a na­ša spi­sa­te­lji­ca sve ozbilj­ni­je pri­ja­nja pi­sa­nju. O ko­me ili o če­mu?

– Za­po­če­la sam ne­što još pro­šle go­di­ne na če­mu ću još du­go ra­di­ti, ali ni­je za pri­ču. Do­ga­đa­ji oko Ni­no­ve na­gra­de su me za­u­sta­vi­li na ne­ko­li­ko me­se­ci, ali sad je sve u re­du – pri­zna­je ona. 

O spi­sa­te­lji­ci

Iva­na Di­mić (Be­o­grad, 1957) autor­ka je pet knji­ga krat­kih pri­ča, ni­za dra­ma, dra­ma­ti­za­ci­ja i TV sce­na­ri­ja. Pe­ta je že­na do­bit­ni­ca Ni­no­ve na­gra­de. Osim to­ga, pre­vo­di sa en­gle­skog i fran­cu­skog je­zi­ka i ra­di kao dra­ma­turg u be­o­grad­skim po­zo­ri­šti­ma. Oba­vlja­la je funk­ci­je po­moć­ni­ka mi­ni­stra za kul­tu­ru, di­rek­to­ra dra­me Na­rod­nog po­zo­ri­šta i di­rek­to­ra Ate­ljea 212. Član je Srp­skog knji­žev­nog dru­štva od 2001, a od 2005. ima sta­tus is­tak­nu­tog umet­ni­ka. 

Ob­ja­vlje­ne knji­ge pri­ča: Cr­na ze­len (1995), Ma­hor­ka, ma­sti­lo i muž (1998), Uzi­ma­nje vre­me­na (2001), Ima li ko­ga? (2006), Po­pis imo­vi­ne (2009).

Te­sa­la sva­ku re­če­ni­cu

Rad u po­zo­ri­štu na me­stu dra­ma­tur­ga bio je za Iva­nu Di­mić pri­mar­na pro­fe­si­ja. U po­zo­ri­štu je za­ra­đi­va­la za ži­vot, ali je, ka­ko ka­že, iz sen­ke ob­ja­vlji­va­la pro­zu sva­kih pet-šest go­di­na. 

– Ob­ja­vi­la sam šest knji­ga do sa­da i sve su ima­le do­bre kri­ti­ke. Ni­sam mo­ra­la da ži­vim od knji­žev­no­sti, već sam ima­la vre­me­na i pro­sto­ra da te­šem sva­ku re­če­ni­cu i da se de­talj­no po­za­ba­vim sti­lom. Ka­da ži­vi­te od raz­li­či­tog pi­sa­nja če­tr­de­set go­di­na, on­da vam ni­šta ni­je te­ško – ot­kri­va Di­mi­će­va.