Пензија је њена слобода

А да ли су пен­зи­о­нер­ски да­ни (и при­ма­ња!) до­бро окру­же­ње за књи­жев­ност?

– Иде­ал­но. Мо­гу да чи­там до ми­ле во­ље и не мо­рам ниг­де да жу­рим. Пен­зи­ја је ма­ла, али мо­је по­тре­бе су још ма­ње, па се осе­ћам сло­бод­но. Сло­бо­да је, чи­ни ми се, дра­го­це­но по­стиг­ну­ће ко­је чо­век мо­же, ако се по­тру­ди, да до­сег­не – уве­ра­ва Ива­на Ди­мић.

О ери сла­ве по­сле про­гла­ше­ња до­бит­ни­ка ка­же: – Ни­сам зна­ла да та на­гра­да по­вла­чи за со­бом то­ли­ку ме­диј­ску ла­ви­ну, та­ко да сам би­ла из­не­на­ђе­на кад сам ви­де­ла ка­ко то из­ну­тра из­гле­да. Стал­но сам све по­ре­ди­ла с де­це­ниј­ским ис­ку­ством из по­зо­ри­шта и мо­рам ре­ћи да сам ма­ло за­ви­де­ла но­ви­на­ри­ма Ни­на и мар­ке­тин­гу из­да­вач­ке ку­ће „Ла­гу­на” с ка­квом ве­шти­ном и ла­ко­ћом они то ра­де у од­но­су на по­зо­ри­шни свет. При­зна­јем да су моћ­ни­ји у од­но­су на на­ја­ве за би­ло ко­ју по­зо­ри­шну пре­ми­је­ру или фе­сти­вал – ис­ти­че Ива­на. 

При­ча и да је све то ни­је мно­го по­ре­ме­ти­ло, баш за­то што до­ла­зи из по­зо­ри­шног све­та јер је на­ви­кла на ме­диј­ску па­жњу. 

– Ка­ко сам че­шће у слич­ним при­ли­ка­ма го­во­ри­ла о дру­гим умет­ни­ци­ма, а не о се­би, од­мах сам ви­де­ла да је ово при­ли­ка да го­во­рим у сла­ву књи­жев­но­сти. Исто­вре­ме­но, та на­ви­ка ме је за­шти­ти­ла од нео­сно­ва­ног и пре­те­ра­ног лич­ног уз­бу­ђе­ња – ис­ти­че она. 

Да ли јој се не­што про­ме­ни­ло у жи­во­ту?

– Ни­шта. Са­мо сам се по­тру­ди­ла да од­ра­дим про­фе­си­о­нал­но то што се од ме­не тра­жи и да ти на­сту­пи бу­ду крат­ки, па да у бр­зи­ни не из­гу­бим кон­цен­тра­ци­ју и не ка­жем шта не ми­слим. Че­ка­ла сам да тен­зи­ја по­пу­сти, да се жи­вот вра­ти у нор­ма­лан ко­ло­сек, што се и до­го­ди­ло. На­ви­кла сам да при­о­нем и ура­дим нај­бо­ље што умем кад год до­би­јем не­ки за­да­так, па сам та­ко и у овој при­ли­ци по­сту­пи­ла. Би­ло је мно­го књи­жев­них ве­че­ри и ско­ро че­ти­ри ме­се­ца сам не­пре­кид­но пу­то­ва­ла по це­лој Ср­би­ји и ре­ги­о­ну и то је би­ло ви­ше не­го на­пор­но. Али, упо­зна­ла сам по­све­ће­не обра­зо­ва­не љу­де ко­ји по­зна­ју књи­жев­ност и ко­је ли­те­ра­ту­ра за­и­ста ин­те­ре­су­је. То је озби­љан до­би­так. По­том су се ства­ри до­ве­ле у ред. Сва­ког чу­да за три да­на до­ста – до­да­је Ива­на.

Бу­ра се сти­ша­ла, а на­ша спи­са­те­љи­ца све озбиљ­ни­је при­ја­ња пи­са­њу. О ко­ме или о че­му?

– За­по­че­ла сам не­што још про­шле го­ди­не на че­му ћу још ду­го ра­ди­ти, али ни­је за при­чу. До­га­ђа­ји око Ни­но­ве на­гра­де су ме за­у­ста­ви­ли на не­ко­ли­ко ме­се­ци, али сад је све у ре­ду – при­зна­је она. 

О спи­са­те­љи­ци

Ива­на Ди­мић (Бе­о­град, 1957) аутор­ка је пет књи­га крат­ких при­ча, ни­за дра­ма, дра­ма­ти­за­ци­ја и ТВ сце­на­ри­ја. Пе­та је же­на до­бит­ни­ца Ни­но­ве на­гра­де. Осим то­га, пре­во­ди са ен­гле­ског и фран­цу­ског је­зи­ка и ра­ди као дра­ма­тург у бе­о­град­ским по­зо­ри­шти­ма. Оба­вља­ла је функ­ци­је по­моћ­ни­ка ми­ни­стра за кул­ту­ру, ди­рек­то­ра дра­ме На­род­ног по­зо­ри­шта и ди­рек­то­ра Ате­љеа 212. Члан је Срп­ског књи­жев­ног дру­штва од 2001, а од 2005. има ста­тус ис­так­ну­тог умет­ни­ка. 

Об­ја­вље­не књи­ге при­ча: Цр­на зе­лен (1995), Ма­хор­ка, ма­сти­ло и муж (1998), Узи­ма­ње вре­ме­на (2001), Има ли ко­га? (2006), По­пис имо­ви­не (2009).

Те­са­ла сва­ку ре­че­ни­цу

Рад у по­зо­ри­шту на ме­сту дра­ма­тур­га био је за Ива­ну Ди­мић при­мар­на про­фе­си­ја. У по­зо­ри­шту је за­ра­ђи­ва­ла за жи­вот, али је, ка­ко ка­же, из сен­ке об­ја­вљи­ва­ла про­зу сва­ких пет-шест го­ди­на. 

– Об­ја­ви­ла сам шест књи­га до са­да и све су има­ле до­бре кри­ти­ке. Ни­сам мо­ра­ла да жи­вим од књи­жев­но­сти, већ сам има­ла вре­ме­на и про­сто­ра да те­шем сва­ку ре­че­ни­цу и да се де­таљ­но по­за­ба­вим сти­лом. Ка­да жи­ви­те од раз­ли­чи­тог пи­са­ња че­тр­де­сет го­ди­на, он­да вам ни­шта ни­је те­шко – от­кри­ва Ди­ми­ће­ва.