Tako je slikao i govorio Ljuba

Sreto Bošnjak u „Zapisima o Ljubi Popoviću” konstatuje da njegova slika iz „početnog, elementarnog, gotovo amorfnog stanja, bez nekih čvršćih programskih okvira i strogih stilskih odrednica, raste – nizom metamorfoza – u delo poetske dovršenosti, koje potresa i našu svest i našu savest, naše moralno biće i poljuljani egzistencijalni smisao. Ali ono što ovde treba posebno naglasiti jeste sledeća činjenica: Ljubina slika nije semantički ograničena, zatvorena u neku vrstu definicija – ona je raskošna struktura zrelog i originalnog likovnog jezika”. Dugogodišnji kustos Narodnog muzeja i blizak prijatelj velikog slikara Nikola Kusovac primećuje: „Otkrivati zbog čega je krenuo tragom Van Ajka i Holbajna, kako je reagovao kada se našao potom pred originalnim delima Peruđina, ali i Dalija, odnosno, znati kako je u Španiji izgledao njegov bliski susret sa radovima Goje, a posebno kako se osećao kada je prvi put u Parizu kročio u kuću i spomen-muzej Gistava Moroa ili video dela Pivi de Šavana, Pinkisa Marsijasa Simonsa, Žana Delvila, Fernana Knopfa, Hemsa Ensora, Arnolda Beklina i tako redom, znači istovremeno i otkrivanje puta kojim se odvijalo nedokučivo prizivanje svetlosti Ljube Popovića.”

Prvi put objavljeni su i eseji samog autora o pojedinim delima, dok se u obilju reprodukcija (ukupno ih ima 112) ističu dve slike velikog formata koje su prvi put publikovane: „Triptih – u čast Džejmsa Frejzera” (1976/1978) i „Ima li života posle smrti” (2012/2014).

Pišući o nastanku slike „Kosmička svest” (1975), Ljuba kaže: „Te godine sam istovremeno započeo dve slike: ’Kosmičku svest’ i ’Ukrotiteljicu’. Dve slike iste veličine, iste visine, iste širine! Kada pristupa dvema slikama u isto vreme, slikar dobija želju da na različit način tretira temu. Nisam nameravao da slikam diptih. ’Ukrotiteljica’ je odgovarala erotskoj tenziji. ’Kosmička svest’ inspirisana je traganjima filozofskog tipa. Onda sam razmišljao o odnosu koji se može uspostaviti između ljudskog tela i univerzuma.” Opet, govoreći o svom pogledu na žene i njihovu lepotu, Ljuba je zabeležio o slici „Lepotica dana (1975/76): „Ona je posebna priča! Ne pripada istom postupku koji me je vodio pri stvaranju prethodnih slika. Ona je slučajnost! Odmah moram da naglasim da, uprkos mom divljenju Bunjuelu, moja ’lepotica dana’ nema ničeg zajedničkog sa onom iz naslova njegovog slavnog filma.”

O Beogradu i kulturi

Nas može da spase samo kultura. Od kulture življenja, do viših saznanja. Ukoliko se to pomeri, mi ćemo se spasti; ukoliko se ne pomeri, mi tonemo dalje. Mi ne tonemo iz ekonomskih razloga. Mi tonemo na nivou umovanja i kvaliteta saznanja. Naš čovek nije ponosan ako je pročitao knjigu ili gledao film, naš čovek je ponosan ako se napio kao svinja i ispričao koliko je čaša popio.

Ja sam slikar i imam apsolutnu slobodu. Pripadam jednom anarhističkom svetu, nikada nisam bio član nijedne partije, naročito komunističke, niti bilo kakve organizacije. U životu nisam imao gazdu, nisam priznavao autoritete, ni političke ni druge, sad ni slikarske.

I pored sve naše nesreće, Beograd ima snažnu kreativnu moć. Često je ruše, ali – kako je to zapisao Pavić – sve ono što je građeno u njemu i danas stoji u vazduhu, u metafizičkom smislu. Danas ne vidimo sve te kule i palate koje su postojale u istoriji našeg grada, ali je ostao taj duh, energija.

Osnovno je pravilo – čovek je u društvu mnogo interesantniji kad priča o svojim neuspesima nego o uspesima. O uspesima moraju da pričaju drugi, o neuspesima moraš da pričaš sam. Čoveka koji priča o uspesima kod žena strašno je slušati, ali čoveka koji priča koliko je puta izvisio svi slušaju, to je zabavno, a ako imaš šansu da su drugi o tebi nešto lepo rekli, pa nemaš komplekse, onda imaš fini odnos prema stvarnosti koji treba negovati.

Nekad, u Kraljevini Jugoslaviji su stranci dolazili kod nas. Moj profesor, autor Brozovih novčanica, bio je Mato Zlamalik, Anton Huter, koji mi je predavao crtanje, bio je takođe Čeh. Dolazili su Nemci i pravili pivare. Političari bi trebalo da se zamisle nad činjenicom da se nekad na ove prostore dolazilo, a ne odlazilo. Političari bi trebalo da shvate da prvo dolazi kultura pa onda ekonomija.