Тако је сликао и говорио Љуба

Срето Бошњак у „Записима о Љуби Поповићу” констатује да његова слика из „почетног, елементарног, готово аморфног стања, без неких чвршћих програмских оквира и строгих стилских одредница, расте – низом метаморфоза – у дело поетске довршености, које потреса и нашу свест и нашу савест, наше морално биће и пољуљани егзистенцијални смисао. Али оно што овде треба посебно нагласити јесте следећа чињеница: Љубина слика није семантички ограничена, затворена у неку врсту дефиниција – она је раскошна структура зрелог и оригиналног ликовног језика”. Дугогодишњи кустос Народног музеја и близак пријатељ великог сликара Никола Кусовац примећује: „Откривати због чега је кренуо трагом Ван Ајка и Холбајна, како је реаговао када се нашао потом пред оригиналним делима Перуђина, али и Далија, односно, знати како је у Шпанији изгледао његов блиски сусрет са радовима Гоје, а посебно како се осећао када је први пут у Паризу крочио у кућу и спомен-музеј Гистава Мороа или видео дела Пиви де Шавана, Пинкиса Марсијаса Симонса, Жана Делвила, Фернана Кнопфа, Хемса Енсора, Арнолда Беклина и тако редом, значи истовремено и откривање пута којим се одвијало недокучиво призивање светлости Љубе Поповића.”

Први пут објављени су и есеји самог аутора о појединим делима, док се у обиљу репродукција (укупно их има 112) истичу две слике великог формата које су први пут публиковане: „Триптих – у част Џејмса Фрејзера” (1976/1978) и „Има ли живота после смрти” (2012/2014).

Пишући о настанку слике „Космичка свест” (1975), Љуба каже: „Те године сам истовремено започео две слике: ’Космичку свест’ и ’Укротитељицу’. Две слике исте величине, исте висине, исте ширине! Када приступа двема сликама у исто време, сликар добија жељу да на различит начин третира тему. Нисам намеравао да сликам диптих. ’Укротитељица’ је одговарала еротској тензији. ’Космичка свест’ инспирисана је трагањима филозофског типа. Онда сам размишљао о односу који се може успоставити између људског тела и универзума.” Опет, говорећи о свом погледу на жене и њихову лепоту, Љуба је забележио о слици „Лепотица дана (1975/76): „Она је посебна прича! Не припада истом поступку који ме је водио при стварању претходних слика. Она је случајност! Одмах морам да нагласим да, упркос мом дивљењу Буњуелу, моја ’лепотица дана’ нема ничег заједничког са оном из наслова његовог славног филма.”

О Београду и култури

Нас може да спасе само култура. Од културе живљења, до виших сазнања. Уколико се то помери, ми ћемо се спасти; уколико се не помери, ми тонемо даље. Ми не тонемо из економских разлога. Ми тонемо на нивоу умовања и квалитета сазнања. Наш човек није поносан ако је прочитао књигу или гледао филм, наш човек је поносан ако се напио као свиња и испричао колико је чаша попио.

Ја сам сликар и имам апсолутну слободу. Припадам једном анархистичком свету, никада нисам био члан ниједне партије, нарочито комунистичке, нити било какве организације. У животу нисам имао газду, нисам признавао ауторитете, ни политичке ни друге, сад ни сликарске.

И поред све наше несреће, Београд има снажну креативну моћ. Често је руше, али – како је то записао Павић – све оно што је грађено у њему и данас стоји у ваздуху, у метафизичком смислу. Данас не видимо све те куле и палате које су постојале у историји нашег града, али је остао тај дух, енергија.

Основно је правило – човек је у друштву много интересантнији кад прича о својим неуспесима него о успесима. О успесима морају да причају други, о неуспесима мораш да причаш сам. Човека који прича о успесима код жена страшно је слушати, али човека који прича колико је пута извисио сви слушају, то је забавно, а ако имаш шансу да су други о теби нешто лепо рекли, па немаш комплексе, онда имаш фини однос према стварности који треба неговати.

Некад, у Краљевини Југославији су странци долазили код нас. Мој професор, аутор Брозових новчаница, био је Мато Зламалик, Антон Хутер, који ми је предавао цртање, био је такође Чех. Долазили су Немци и правили пиваре. Политичари би требало да се замисле над чињеницом да се некад на ове просторе долазило, а не одлазило. Политичари би требало да схвате да прво долази култура па онда економија.