Muškarcima je važnija moć od ljubavi

Književnica koja se u prethodnim romanima bavila temama iz društvene svakodnevice odlučila je da napusti svoju epohu, uvuče se u Rasinovu ulogu i pronikne u prirodu Titovih osećanja. Strukturu čine dve ravni – ravan savremene naratorke i priča o životu najvećeg francuskog tragičara.

Kako se ukrštaju ove dve ravni?

Naratorka koja otvara roman piše sedmi čin komada koji je Rasin napisao na vrhuncu karijere, „Bereniku“, koji zauzima centralno mesto u njegovom opusu. Tragala sam za načinom da izrazim ovo očajanje koje oseća nakon što je savremeni Tit napušta i vraća se prethodnom životu, ženi, deci… Čini se da bi bilo prirodno da se okrenula drugim autorima, njenim savremenicima, ženskim piscima, zato što su mnoge žene pisale o nesrećnoj ljubavi. Ali ona traga u prošlost i okreće se Rasinu, autoru s kim na prvi pogled nema ništa zajedničko, ali koji je pisao o ljubavi iz ženskog ugla.

Šta vas vezuje za ovog pisca?

Želela sam da se suočim sa njegovim delom i životom da bih razumela odakle je crpeo to saznanje o ljubavnom bolu, o ljudskoj duši, naročito ženskoj. Prust je rekao da u Rasinu postoji žena. On je i jedan od najslavnijih francuskih pisaca, svi ga poznaju, njegova dela se uče u školi. Želela sam da tu statuu od mermera ispunim mesom, da mu udahnem život, o kome ne znamo mnogo. Roman dopušta tu slobodu.

Način na koji je opisao bol koji razdire Bereniku ostavljao je snažan utisak na publiku još od prvih izvođenja ove tragedije. Strasti su jedino što pokreće ljude, kao što je Stendal rekao vek nakon Rasina?

Recimo da su strasti neizbežne i dovoljno intenzivne da inspirišu romane. U knjizi sam zamislila više mogućnosti u kojima se prepliću lično iskustvo i literatura. Nije samo ljubavni život izvor nasilja koje nalazimo u Rasinovim tragedijama.

Tit kaže: „Ne radi se više o životu, već o vladavini.“ Njegova odluka je tumačena kao žrtvovanje zarad državnih interesa, kao paradigma monarhije Luja XIV. Vaš roman navodi na drugačiju interpretaciju…

 Predstava koju imamo o Titu je da voli Bereniku na isti način kao što ona voli njega, da su osećanja jednako uzvraćena, kao u slučaju Romea i Julije. Ali u Rasinovoj tragediji sve se vrti oko njegove odluke da se odrekne Berenike da bi nasledio svog oca u Rimu, što je bio uslov, zbog njenog stranog porekla. Između Rima i Berenike, izabrao je Rim. U ovom izboru se kriju istina i laž. Laž je u nepriznavanju da čežnja za slavom i moći može da bude jača od ljubavi, koja podrazumeva trajanje, preuzimanje obaveza, izgradnju, vernost… U nepriznavanju da je žudnja za ženom prolazna, dok žudnja za vlašću može da traje. Drugačije rečeno, Tit je sigurno voleo Bereniku, ali ne dovoljno da bi mu bila važnija od svega ostalog.

Da li muškarci više nego žene teže moći, nego ljubavi?

Oduvek su bili više skloni moći. U moći ima i mnogo užitka i narcisizma, ne samo odgovornosti.

Da li put koji prolazi kroz Rasinovo delo pomaže savremenoj naratorki da bolje shvati prirodu sopstvenog ljubavnog odnosa?

Na kraju dolazi do zaključka da je njen Tit nije voleo kao što je ona njega volela. To se čini kao vrlo jednostavna konstatacija, mogla je i ranije do nje da dođe, ali je u pitanju veoma složen psihološki proces.

„Tit nije voleo Bereniku“ je i roman o umetniku i njegovom odnosu prema moći. Da li je umetnik uvek pomalo kurtizana, kao što je nedavno rekao francuski pozorišni reditelj Olivije Pi?

U vreme monarhije to je bilo neizbežno zato što su umetnicima bile potrebne narudžbine koje su dobijali od kraljeva, a vladarima su bile potrebne umetničke reprezentacije da bi učvrstili vlast. U savremenom kontekstu je drugačije, stvaraoce pre vodi osporavanje zvanične vlasti, osporavanje koje ponekad prihvati i sama vlast…

Živeti, pisati, voleti, da li je to i vaš kredo?

Svakako. Živeti i posmatrati najintenzivnija ljudska iskustva i stvarati dela u kojima se ona ovaploćuju.