Мушкарцима је важнија моћ од љубави

Књижевница која се у претходним романима бавила темама из друштвене свакодневице одлучила је да напусти своју епоху, увуче се у Расинову улогу и проникне у природу Титових осећања. Структуру чине две равни – раван савремене нараторке и прича о животу највећег француског трагичара.

Како се укрштају ове две равни?

Нараторка која отвара роман пише седми чин комада који је Расин написао на врхунцу каријере, „Беренику“, који заузима централно место у његовом опусу. Трагала сам за начином да изразим ово очајање које осећа након што је савремени Тит напушта и враћа се претходном животу, жени, деци… Чини се да би било природно да се окренула другим ауторима, њеним савременицима, женским писцима, зато што су многе жене писале о несрећној љубави. Али она трага у прошлост и окреће се Расину, аутору с ким на први поглед нема ништа заједничко, али који је писао о љубави из женског угла.

Шта вас везује за овог писца?

Желела сам да се суочим са његовим делом и животом да бих разумела одакле је црпео то сазнање о љубавном болу, о људској души, нарочито женској. Пруст је рекао да у Расину постоји жена. Он је и један од најславнијих француских писаца, сви га познају, његова дела се уче у школи. Желела сам да ту статуу од мермера испуним месом, да му удахнем живот, о коме не знамо много. Роман допушта ту слободу.

Начин на који је описао бол који раздире Беренику остављао је снажан утисак на публику још од првих извођења ове трагедије. Страсти су једино што покреће људе, као што је Стендал рекао век након Расина?

Рецимо да су страсти неизбежне и довољно интензивне да инспиришу романе. У књизи сам замислила више могућности у којима се преплићу лично искуство и литература. Није само љубавни живот извор насиља које налазимо у Расиновим трагедијама.

Тит каже: „Не ради се више о животу, већ о владавини.“ Његова одлука је тумачена као жртвовање зарад државних интереса, као парадигма монархије Луја XIV. Ваш роман наводи на другачију интерпретацију…

 Представа коју имамо о Титу је да воли Беренику на исти начин као што она воли њега, да су осећања једнако узвраћена, као у случају Ромеа и Јулије. Али у Расиновој трагедији све се врти око његове одлуке да се одрекне Беренике да би наследио свог оца у Риму, што је био услов, због њеног страног порекла. Између Рима и Беренике, изабрао је Рим. У овом избору се крију истина и лаж. Лаж је у непризнавању да чежња за славом и моћи може да буде јача од љубави, која подразумева трајање, преузимање обавеза, изградњу, верност… У непризнавању да је жудња за женом пролазна, док жудња за влашћу може да траје. Другачије речено, Тит је сигурно волео Беренику, али не довољно да би му била важнија од свега осталог.

Да ли мушкарци више него жене теже моћи, него љубави?

Одувек су били више склони моћи. У моћи има и много ужитка и нарцисизма, не само одговорности.

Да ли пут који пролази кроз Расиново дело помаже савременој нараторки да боље схвати природу сопственог љубавног односа?

На крају долази до закључка да је њен Тит није волео као што је она њега волела. То се чини као врло једноставна констатација, могла је и раније до ње да дође, али је у питању веома сложен психолошки процес.

„Тит није волео Беренику“ је и роман о уметнику и његовом односу према моћи. Да ли је уметник увек помало куртизана, као што је недавно рекао француски позоришни редитељ Оливије Пи?

У време монархије то је било неизбежно зато што су уметницима биле потребне наруџбине које су добијали од краљева, а владарима су биле потребне уметничке репрезентације да би учврстили власт. У савременом контексту је другачије, ствараоце пре води оспоравање званичне власти, оспоравање које понекад прихвати и сама власт…

Живети, писати, волети, да ли је то и ваш кредо?

Свакако. Живети и посматрати најинтензивнија људска искуства и стварати дела у којима се она оваплоћују.