Film u slavu Ničega

– Ideja je nastala iz provokacije, iz uobičajenih kafanskih komentara na stanje u kinematografiji i društvu – kaže Mitić. – Kao neki neobavezni poziv da prestanemo da se ušuškavamo u licemerno samozavaravanje, u reciklažu tuđih fraza i u mitove koji su deo epohe, poput imperativa moralizma, potrošnje, statusa, napretka, karijerizma, mladosti; mitove koji nas odvajaju od realnosti, od suštinskih pitanja egzistencije i manjih, ali ne manje važnih autentičnih životnih saznanja.

Višegodišnje traganje za filmskim izrazom koji će da bude dostojan izazova pretvorio je u intimistički, poetski monolog. Narator, Ništa, dobija priliku da nam se obrati, kao što se Ludost u Erazmovoj „Pohvali ludosti” upušta u tiradu u kojoj pokreće suštinska pitanja o vremenu, vrednostima i institucijama svog doba, oslanjajući se na ironiju i apsurd.

– Kod Erazma, Ludost putuje svetom i pokušava da dokaže kako je pametnije biti lud nego pametan. U mom filmu, petsto godina kasnije, nešto slično radi Ništa – objašnjava autor.

U liku Ničega ima koliko ličnih nota toliko i uticaja junaka iz sveta filma, umetnosti i muzike.

– Kombinovao sam reference iz pop-kulture s ozbiljnim akademskim istraživanjem: od teorije tišine Džona Kejdža do praktičnih primena kvantne fizike, od istorije broja 0 do antologija savremene umetnosti s temom ničega, od novih trendova u pasivnom turizmu do meditacije u sufi islamu. Ali nisam hteo da pravim enciklopedijski film, već samo da razumem spektakularnu širinu tog pojma – kaže Mitić.

Njegov „junak” je drugo lice sveta u kome je previše sadržaja, previše slika, proračunatosti i licemerja. Prizma naratora mu omogućava da fenomene s kojima se suočava tumači na prizemniji, skromniji način.

– Ne možemo da promenimo 99 odsto stvari, ali možemo da ih razumemo i da se odredimo prema njima ako ih precizno ili stilizovano sebi prikažemo – kaže autor. – Konačni efekat gledanja kroz prizmu Ničega je neka vrsta egzistencijalne utehe.

Vizuelni materijal filma sledi asocijativni tok naracije, nekad mu je suprotan, a nekada je poput komentara. Mitić se upustio u svojevrsni eksperiment, pozivajući snimatelje iz različitih zemalja i kultura da mu šalju dokumentarne kadrove Ničega.

– Nisam hteo sam da snimam, želeo sam kompleksniju sliku Ničega. Pozvao sam skoro sto međusobno komplementarnih snimatelja da odgovore na izazov „kako snimiti Ništa”, ne znajući pritom da li ćemo uspeti u tome, da li će sve imati smisla i kako će izgledati to naše zajedničko Ništa – objašnjava autor.

Ovaj nesvakidašnji pristup rada na filmu podrazumevao je kolaborativni rad, u kome su snimatelji učestvovali tokom čitavog procesa, razmenjujući sugestije i ideje na zajedničkoj onlajn platformi, koja je bila potpuno anonimna.

Glas Igija Popa daje specifičan ritam i boju naraciji. Otkud jedan od rodonačelnika pank roka u Mitićevom filmu?

– Oduvek sam verovao da će narator biti neki zanimljiv, specifičan lik. Da bih se motivisao, zamišljao sam Džeka Nikolsona, kojeg sam hteo da pronađem preko Vlade Divca, s obzirom na to da dolazi na sve utakmice Los Anđeles Lejkersa. Ali Nikolson je malo posenilio u poslednje vreme, ne prihvata više uloge. Onda sam slučajno video snimak Igija Popa kome je sedamdeset godina kako peva francuske šansone. Tako je fino ostario, glas mu je tako divno sazreo, njegova fizička žilavost i klovnovsko-pankerski bekgraund su toliko pasali da sam rekao sebi – evo nama naratora!

Nakon Lokarna film je prikazan na festivalu u Sarajevu, a usledili su pozivi na desetine drugih festivala. Mitić još nije odlučio gde će biti održana srpska premijera.