Teško nama, teško je i šumi

„Sr­bi­ja­šu­me” u 67 šum­skih upra­va ima elit­ne je­di­ni­ce, sa­sta­vlje­ne od naj­spo­sob­ni­jih lju­di. Iz­gra­đe­ne su osma­trač­ni­ce, pro­bi­je­ne pro­tiv­po­žar­ne pru­ge, pro­se­ci ko­ji se odr­ža­va­ju, jer da bi se va­tra za­u­sta­vi­la mo­ra­ju po­sto­ja­ti de­lo­vi ko­ji ne go­re. Tu su spe­ci­jal­na vo­zi­la za naj­te­že te­re­ne, u sva­kom je po 800 li­ta­ra vo­de. Šu­ma­ri su opre­mlje­ni na­prt­nja­ča­ma, a sa­rad­nja sa MUP-om, sek­to­rom za van­red­ne si­tu­a­ci­je, od­lič­na je.

– Ovo je do­pri­ne­lo da se šte­te sve­du na pod­no­šljiv ni­vo. Ni­smo pro­šli kao okol­ne ze­mlje, ili kao Por­tu­ga­li­ja u ko­joj je iz­go­re­lo 140.000 hek­ta­ra uz broj­ne ljud­ske žr­tve. To je po­vr­ši­na šu­ma kao u či­ta­voj Voj­vo­di­ni. Pro­ble­ma ima. Pr­vi je ljud­ski ne­mar. Ba­ca­nje opu­ša­ka, spa­lji­va­nje str­nji­ke, sa­da ša­še, ro­šti­lja­nje... Kod Uži­ca se šu­ma za­pa­li­la od opu­ška ba­če­nog iz vo­za. Ali pra­vi pro­blem u Sr­bi­ji su – pu­sta pod­ruč­ja. Ima de­lo­va u ko­ji­ma ne­ma mla­dih lju­di ko­ji mo­gu da po­mog­nu u ga­še­nju. Ne­do­sta­je in­fra­struk­tu­ra, pu­te­vi – ka­že Alek­sić. 

Šu­ma­ri zna­ju ko­ja su pod­ruč­ja ugro­že­na. Naj­ve­ći pro­ble­mi su na gra­nič­nim li­ni­ja­ma pri­vat­nog i dr­žav­nog. De­ša­va da se­lja­ci spa­lju­ju ko­rov, ra­sti­nje, đu­bre i ta­ko iza­zo­vu po­žar. U ve­ći­ni se­la ne­ma or­ga­ni­zo­va­nog od­no­še­nja sme­ća, kon­tej­ne­ra. U raz­vi­je­nim ze­mlja­ma se sla­ma i ša­ša ko­ri­sti kao bi­o­ma­sa za pro­iz­vod­nju ener­gi­je, a kod nas se spa­lju­je. Na pod­ruč­ji­ma Vla­si­ne spa­lju­je se su­va tra­va da bi se do pro­le­ća tra­va ob­no­vi­la za is­pa­šu. Sve je to za­bra­nje­no, ali... To je pri­ča o na­ma. Neo­d­go­vor­nost na­no­si ne­pro­cen­lji­vu šte­tu. 

– U šu­mar­stvu od se­tve do že­tve pro­đe 100 go­di­na. A šu­ma na iz­go­re­lom pod­ruč­ju ne­će bi­ti ta­kvog kva­li­te­ta ka­kav že­li­mo. Cilj nam je da se uve­ća­ju po­vr­ši­ne pod šu­ma­ma. Go­di­šnje pri­ra­ste oko 3,3 mi­li­o­na kub­nih me­ta­ra dr­ve­ta, a mi po­se­če­mo oko 1,7 mi­li­o­na ku­bi­ka. Ima i onih ko­ji nas kri­ti­ku­ju što ne po­se­če­mo vi­še. Ali ova­ko ostva­ru­je­mo odr­ži­vi rast. Osta­vlja­mo šu­me de­ci. Ra­ste šu­ma, a ra­stu i na­ši, a to su su­štin­ski dr­žav­ni pri­ho­di – tvr­di di­rek­tor „Sr­bi­ja­šu­ma”.

Ka­da naj­va­žni­jeg me­đu srp­skim šu­ma­ri­ma pi­ta­mo ima li kra­đa dr­ve­ta, ka­ko to in­spek­ci­je kon­tro­li­šu, do­bi­ja­mo spe­ci­fi­čan od­go­vor.

– Naj­vi­še se kra­de dr­vo uz ad­mi­ni­stra­tiv­nu li­ni­ju sa Ko­so­vom, oko 500.000 ku­bi­ka je oti­šlo. Bi­lo je bes­prav­ne se­če i u oko­li­ni Vra­nja, Knja­žev­ca, ali sa­da ne. Da zlo bu­de ve­će, to ni­je re­zul­tat dr­žav­nih or­ga­na već – ne­ma vi­še ko da kra­de dr­vo. U pi­rot­skim se­li­ma vi­še ne­ma lju­di. Onaj sa Vra­ča­ra, ne­ka mi opro­ste po­šte­ni Vra­čar­ci, ne­će da ide u Bo­si­le­grad i kra­de šu­mu.

Deo se se­če iz so­ci­jal­nih po­tre­ba. Naj­če­šće su me­ta pri­vat­ne par­ce­le. Vla­snič­ke šu­me za­u­zi­ma­ju, ka­ko smo po­me­nu­li, oko 1,2 mi­li­o­na hek­ta­ra, što je ogrom­na po­vr­ši­na, ali to je u ru­ka­ma oko tri mi­li­o­na vla­sni­ka ko­ji su ko zna gde. Jed­nu šu­mi­cu na­sle­di ne­ko­li­ko ro­đa­ka i on­da za 5–10 ari u za­bi­ti ni­su za­in­te­re­so­va­ni. I ne zna­ju da im je ne­ko po­se­kao sta­bla. A ka­da se sve to sa­be­re, ko­li­či­ne ni­ka­ko ni­su za­ne­mar­lji­ve. Kad je te­ško na­ro­du, te­ško je i šu­mi – ka­že Alek­sić.