Тешко нама, тешко је и шуми

„Ср­би­ја­шу­ме” у 67 шум­ских упра­ва има елит­не је­ди­ни­це, са­ста­вље­не од нај­спо­соб­ни­јих љу­ди. Из­гра­ђе­не су осма­трач­ни­це, про­би­је­не про­тив­по­жар­не пру­ге, про­се­ци ко­ји се одр­жа­ва­ју, јер да би се ва­тра за­у­ста­ви­ла мо­ра­ју по­сто­ја­ти де­ло­ви ко­ји не го­ре. Ту су спе­ци­јал­на во­зи­ла за нај­те­же те­ре­не, у сва­ком је по 800 ли­та­ра во­де. Шу­ма­ри су опре­мље­ни на­прт­ња­ча­ма, а са­рад­ња са МУП-ом, сек­то­ром за ван­ред­не си­ту­а­ци­је, од­лич­на је.

– Ово је до­при­не­ло да се ште­те све­ду на под­но­шљив ни­во. Ни­смо про­шли као окол­не зе­мље, или као Пор­ту­га­ли­ја у ко­јој је из­го­ре­ло 140.000 хек­та­ра уз број­не људ­ске жр­тве. То је по­вр­ши­на шу­ма као у чи­та­вој Вој­во­ди­ни. Про­бле­ма има. Пр­ви је људ­ски не­мар. Ба­ца­ње опу­ша­ка, спа­љи­ва­ње стр­њи­ке, са­да ша­ше, ро­шти­ља­ње... Код Ужи­ца се шу­ма за­па­ли­ла од опу­шка ба­че­ног из во­за. Али пра­ви про­блем у Ср­би­ји су – пу­ста под­руч­ја. Има де­ло­ва у ко­ји­ма не­ма мла­дих љу­ди ко­ји мо­гу да по­мог­ну у га­ше­њу. Не­до­ста­је ин­фра­струк­ту­ра, пу­те­ви – ка­же Алек­сић. 

Шу­ма­ри зна­ју ко­ја су под­руч­ја угро­же­на. Нај­ве­ћи про­бле­ми су на гра­нич­ним ли­ни­ја­ма при­ват­ног и др­жав­ног. Де­ша­ва да се­ља­ци спа­љу­ју ко­ров, ра­сти­ње, ђу­бре и та­ко иза­зо­ву по­жар. У ве­ћи­ни се­ла не­ма ор­га­ни­зо­ва­ног од­но­ше­ња сме­ћа, кон­теј­не­ра. У раз­ви­је­ним зе­мља­ма се сла­ма и ша­ша ко­ри­сти као би­о­ма­са за про­из­вод­њу енер­ги­је, а код нас се спа­љу­је. На под­руч­ји­ма Вла­си­не спа­љу­је се су­ва тра­ва да би се до про­ле­ћа тра­ва об­но­ви­ла за ис­па­шу. Све је то за­бра­ње­но, али... То је при­ча о на­ма. Нео­д­го­вор­ност на­но­си не­про­цен­љи­ву ште­ту. 

– У шу­мар­ству од се­тве до же­тве про­ђе 100 го­ди­на. А шу­ма на из­го­ре­лом под­руч­ју не­ће би­ти та­квог ква­ли­те­та ка­кав же­ли­мо. Циљ нам је да се уве­ћа­ју по­вр­ши­не под шу­ма­ма. Го­ди­шње при­ра­сте око 3,3 ми­ли­о­на куб­них ме­та­ра др­ве­та, а ми по­се­че­мо око 1,7 ми­ли­о­на ку­би­ка. Има и оних ко­ји нас кри­ти­ку­ју што не по­се­че­мо ви­ше. Али ова­ко оства­ру­је­мо одр­жи­ви раст. Оста­вља­мо шу­ме де­ци. Ра­сте шу­ма, а ра­сту и на­ши, а то су су­штин­ски др­жав­ни при­хо­ди – твр­ди ди­рек­тор „Ср­би­ја­шу­ма”.

Ка­да нај­ва­жни­јег ме­ђу срп­ским шу­ма­ри­ма пи­та­мо има ли кра­ђа др­ве­та, ка­ко то ин­спек­ци­је кон­тро­ли­шу, до­би­ја­мо спе­ци­фи­чан од­го­вор.

– Нај­ви­ше се кра­де др­во уз ад­ми­ни­стра­тив­ну ли­ни­ју са Ко­со­вом, око 500.000 ку­би­ка је оти­шло. Би­ло је бес­прав­не се­че и у око­ли­ни Вра­ња, Кња­жев­ца, али са­да не. Да зло бу­де ве­ће, то ни­је ре­зул­тат др­жав­них ор­га­на већ – не­ма ви­ше ко да кра­де др­во. У пи­рот­ским се­ли­ма ви­ше не­ма љу­ди. Онај са Вра­ча­ра, не­ка ми опро­сте по­ште­ни Вра­чар­ци, не­ће да иде у Бо­си­ле­град и кра­де шу­му.

Део се се­че из со­ци­јал­них по­тре­ба. Нај­че­шће су ме­та при­ват­не пар­це­ле. Вла­снич­ке шу­ме за­у­зи­ма­ју, ка­ко смо по­ме­ну­ли, око 1,2 ми­ли­о­на хек­та­ра, што је огром­на по­вр­ши­на, али то је у ру­ка­ма око три ми­ли­о­на вла­сни­ка ко­ји су ко зна где. Јед­ну шу­ми­цу на­сле­ди не­ко­ли­ко ро­ђа­ка и он­да за 5–10 ари у за­би­ти ни­су за­ин­те­ре­со­ва­ни. И не зна­ју да им је не­ко по­се­као ста­бла. А ка­да се све то са­бе­ре, ко­ли­чи­не ни­ка­ко ни­су за­не­мар­љи­ве. Кад је те­шко на­ро­ду, те­шко је и шу­ми – ка­же Алек­сић.