I nit vune s tela otkriva ubicu
Forenzička ispitivanja najčešće su ključna za otkrivanje istine o nekom događaju. Malo je slučajeva kada se izvršilac sam preda ili ima više očevidaca nekog zločina. Kada se pronađe telo na nekom skrivenom mestu glavna su pitanja: da li je reč o ubistvu, čime je i kako izvršeno, ko je ubica? Sprega nauke i istrage vrlo je važna u otkrivanju i tumačenju činjenica, kaže u razgovoru za „Politiku” profesor dr Rodžer Bijard (62), forenzički patolog i šef Katedre za patologiju Univerziteta u Adelaidi, koji je u prošlog petka održao dva predavanja na Institutu za sudsku medicinu Medicinskog fakulteta u Beogradu, kao gostujući profesor.
Dr Bijard je i urednik časopisa „Forensic Science, Medicine nad Pathology”. Tokom svoje karijere napisao je više od 700 stručnih radova, ali je uradio i više hiljada obdukcija. Kao forenzički patolog učestvovao je u rešavanju najtežih slučajeva.
Zašto je važno da patologija bude u tesnoj vezi s naučnim istraživanjima?
Ako ne sarađujete s univerzitetima, ne učite studente i ne bavite se istraživanjima – onda ne mislite dovoljno široko. Kada radite na slučajevima morate da istražujete i sarađujete. Decenijama je patologija bila odvojena od istraživanja, a to je diktirao anglosaksonski pristup. Drugačije je u Nemačkoj, u kojoj je još u 19. veku patologija bila povezana s univerzitetima i to je dobar pristup, a tako se, koliko sam mogao da vidim, radi i u Srbiji.
Koji vam je slučaj u karijeri bio najmučniji?
Učestvovao sam u otkrivanju žrtava serijskih ubistava, cunamija u Aziji, avionskih nesreća, ali slučaj iz devedesetih na mene je uticao emocionalno više nego drugi. U pitanju je bila devojčica od 15 godina, zvala se Sem, bila je seksualno zlostavljana i zadavljena. Obdukciju smo završili u četiri ujutru sledećeg dana i, radeći je, bilo mi je užasno.
Koliko forenzička saznanja pomažu u otkrivanju zločina?
To zavisi od slučaja: na primer, obdukcijom tela male Sem pronašli smo više od 15 uzoraka DNK, ali i drugih tragova. Policija je radila DNK analizu svih muškaraca u selu, a onaj koji je izvršio zločin, rođak devojčice, u međuvremenu je pokušao da se ubije. Pošto nije uspeo u tome, prijavio se policiji i priznao zločin. Među tragovima na telu žrtve pronašao sam niti vune i delić braon tkanine. Ispostavilo se da je vuna bila iz tkanine sedišta automobila ubice, dok je komadić materijala odgovarao onom s otirača njegove kuće.
Tokom devedesetih Australija je bila u šoku zbog slučaja „tela u buradima”. Za sedam godina ubijeno je i raskomadano 11 ljudi. Po čemu pamtite taj slučaj?
Upravo sam došao u bolnicu da radim kao pedijatrijski patolog i dve nedelje kasnije dobio sam poziv da pomognem u rešavanju ovog serijskog ubistva. Većina ubistava desila su se u gradiću Snoutaun, u kojem je osam tela pronađeno u šest buradi. Policija je dugo pratila četvoricu osumnjičenih, a forenzičari su utvrđivali kako su žrtve umrle i na koji način su mučene. Svaki prikupljeni dokaz tokom obdukcije bio je važan za istragu. Obavljali smo obdukcije, a prvo smo morali da rekonstruišemo tela žrtava jer su delovi tela stavljani u različitu burad.
Bombaši samoubice u terorističkom napadu 2002. na ostrvu Bali ubili su i ranili više od 450 ljudi. Bili ste u forenzičkom timu, kakav je bio vaš zadatak?
Tada je ubijeno 200 ljudi, a dve osobe su izvršile samoubistvo. Mi smo prikupljali dokaze, DNK tragove žrtava i identifikovali stradale. To je bio izuzetno težak posao, jer je tela žrtava trebalo što pre dati porodicama.
Bili ste u timu patologa za identifikaciju žrtava jednog od najvećih cunamija koji je krajem 2004. razorio obale Tajlanda i Indonezije. Šta vam je bilo najteže?
To je bio šok – nikada u životu nisam video tako nešto. Bilo je hiljade tela, odraslih i dece, pokušavali smo da identifikujemo žrtve. Posao patologa nije samo da prikuplja dokaze i radi obdukcije već i da razgovara s članovima porodice žrtava, da im pomogne da prihvate činjenice. Tada sam, čak, telo jedne stradale žene lično avionom dopratio do porodice.
Radite kao dečji forenzički patolog. Da li u Australiji ima dosta slučajeva zlostavljanja dece?
Poslednjih godina sve je manje takvih slučajeva, ali zabrinjava sve veća brutalnost ispoljena u njima. Uvek kažem, ako ne volite decu, nemojte da ih imate. Ni posle toliko decenija rada ne mogu da razumem one koji povrede decu. Ali ima psihopata koji uzimaju drogu, a ta kombinacija može da stvori ubicu sopstvenog deteta.
Подели ову вест
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
