Zapanjenost čudesnim svetom

 Nekadašnji student Mladena Srbinovića, Dunjić je u svet umetnosti zakoračio iz konceptualnog ugla kada je sa prijateljem Milenkom Pajićem osnovao Studio za novi strip. Uz konceptualnu analizu stripa razgrađivali su naslage tradicije. Izlagali su na Bitefu, u Muzeju moderne umetnosti u Zagrebu. A onda se sve promenilo i Dunjić je izabrao svoj put.

– Velovi su tema kojom se bavim dugo, a sada je prilika da je zaokružim u celinu i u sebi stavim tačku na taj ciklus. Veo je simbol prikrivanja, pokrivanja i nagoveštaja otkrivanja. Današnje vreme je tako ogoljeno svojom dekonstrukcijom, pogotovu u umetnosti, razbijanjem mitova. Oduvek sam osećao potrebu da se u umetnost vrati ta tajna, misterija. Upravo zbog toga je veo zanimljiv. Ovo je izložba sa tezom, na svakoj mojoj slici motiv marame je citat iz istorije umetnosti, apstraktne, pop-arta, bilo koje dvodimenzionalne vrste umetnosti. Na pomalo ironičan način sam hteo da uđem u polemiku sa tom idejom dvodimenzionalnosti slike, dajući joj treću dimenziju.

Tokom razgovora podsetili smo Vladimira Dunjića da su osim vela njegove inspiracije i ljudsko lice, svet ptica, leptira, mačke.

– Ljudsko lice koje slikam, naročito na velikim formatima, više nije portret, već jedna ogromna figura poput sfinge, jedna vrsta apstraktne slike i simboličkog vela. Zapravo, niti je figurativno slikarstvo figurativno, a ni apstraktno apstraktno. Ta lica su svojom veličinom potpuno apstraktna isto kao što su apstraktne slike fizički potpuno realne i materijalne. Samim nanošenjem boje mi nanosimo veo koji nam zatvara fizički prostor, ali zato otvara emocionalni. U stvari, hteo sam da izmirim dva velika antagonizma 20. veka u umetnosti: apstraktno i figurativno slikarstvo. Ne postoji figurativno i ne postoji apstraktno. To je osnovna teza mojih slika.

U šali smo upitali umetnika da li se brine kako će posle ovih reči kritika i stručna javnost moći da ga definiše.

– Ako neko pokuša da me klasifikuje pozvaću Prokrusta. Postoji ta večita potreba da se nešto stalno klasifikuje i stavi u neadekvatan okvir. Nisam deo ni figurativnog ni apstraktnog. Ovo što radim je moj način razmišljanja o svetu. Gde će ga neko jednog dana smestiti, ne znam. To me je ranije opterećivalo, sad sam se oslobodio. Ova izložba je rezultat te oslobođenosti. Pri tom nas ne ukalupljuje uvek drugi, ponekad to činimo sami sebi, čak iz najboljih namera – kaže slikar.

Dunjić ističe da je slikanjem pokušavao da razume svet koji je toliko raznovrstan i bogat.

– Ulazeći duboko u te motive lica, ptica, leptira, lastavica, mački, počinjem da imam neki čudan gotovo ljubavni odnos, zaljubljujem se u sva ta čudesna bića, ona postaju deo mene na neki način i samim tim te slike bi morale da zrače upravo tim osećanjem, zapanjenosti čudesnošću sveta. Ta vrsta zapanjenosti svetom kad ga zavolite i uđete u njega je nešto što bi trebalo da odiše mojim slikama. One uvek pokazuju neku moju najdublju intimu koje često nisam ni svestan – objašnjava umetnik.