Запањеност чудесним светом

 Некадашњи студент Младена Србиновића, Дуњић је у свет уметности закорачио из концептуалног угла када је са пријатељем Миленком Пајићем основао Студио за нови стрип. Уз концептуалну анализу стрипа разграђивали су наслаге традиције. Излагали су на Битефу, у Музеју модерне уметности у Загребу. А онда се све променило и Дуњић је изабрао свој пут.

– Велови су тема којом се бавим дуго, а сада је прилика да је заокружим у целину и у себи ставим тачку на тај циклус. Вео је симбол прикривања, покривања и наговештаја откривања. Данашње време је тако огољено својом деконструкцијом, поготову у уметности, разбијањем митова. Одувек сам осећао потребу да се у уметност врати та тајна, мистерија. Управо због тога је вео занимљив. Ово је изложба са тезом, на свакој мојој слици мотив мараме је цитат из историје уметности, апстрактне, поп-арта, било које дводимензионалне врсте уметности. На помало ироничан начин сам хтео да уђем у полемику са том идејом дводимензионалности слике, дајући јој трећу димензију.

Током разговора подсетили смо Владимира Дуњића да су осим вела његове инспирације и људско лице, свет птица, лептира, мачке.

– Људско лице које сликам, нарочито на великим форматима, више није портрет, већ једна огромна фигура попут сфинге, једна врста апстрактне слике и симболичког вела. Заправо, нити је фигуративно сликарство фигуративно, а ни апстрактно апстрактно. Та лица су својом величином потпуно апстрактна исто као што су апстрактне слике физички потпуно реалне и материјалне. Самим наношењем боје ми наносимо вео који нам затвара физички простор, али зато отвара емоционални. У ствари, хтео сам да измирим два велика антагонизма 20. века у уметности: апстрактно и фигуративно сликарство. Не постоји фигуративно и не постоји апстрактно. То је основна теза мојих слика.

У шали смо упитали уметника да ли се брине како ће после ових речи критика и стручна јавност моћи да га дефинише.

– Ако неко покуша да ме класификује позваћу Прокруста. Постоји та вечита потреба да се нешто стално класификује и стави у неадекватан оквир. Нисам део ни фигуративног ни апстрактног. Ово што радим је мој начин размишљања о свету. Где ће га неко једног дана сместити, не знам. То ме је раније оптерећивало, сад сам се ослободио. Ова изложба је резултат те ослобођености. При том нас не укалупљује увек други, понекад то чинимо сами себи, чак из најбољих намера – каже сликар.

Дуњић истиче да је сликањем покушавао да разуме свет који је толико разноврстан и богат.

– Улазећи дубоко у те мотиве лица, птица, лептира, ластавица, мачки, почињем да имам неки чудан готово љубавни однос, заљубљујем се у сва та чудесна бића, она постају део мене на неки начин и самим тим те слике би морале да зраче управо тим осећањем, запањености чудесношћу света. Та врста запањености светом кад га заволите и уђете у њега је нешто што би требало да одише мојим сликама. Оне увек показују неку моју најдубљу интиму које често нисам ни свестан – објашњава уметник.