Istorijski podsetnik

Svedoci smo kako dokumentarne emisije i serije postaju džokeri u političkim obračunima. Treba li reći da se tako ruši dokumentarizam kao žanr, vodi ga u sfere prizemnog politikantstva i da je to put koji ne treba slediti. 

U nekim godinama i sam sklon pošalicama i ironiji, ideološkom začikivanju i političkom koketiranju, ali soficistirano, što slikovito ilustruje njegov filmski i novinarski opus, reditelj dokumentarne serije „Tito – crveno i crno“ (petak, RTS) Mića Milošević je, uz saradnju scenarističkog tima, ovaj dokumentarni vremeplov koncipirao, sasvim čisto, kao istorijski podsetnik, na autorskoj distanci. Odbranio je dokumentarizam.

Opredelio se za racionalno i pošteno rešenje, bogatu arhivsko-filmsku građu dopunio je kritičkim komentarima i citatima uglednih sagovornika, u impozantnom broju epizoda. To je i okvir i mera za tumačenje ličnosti i dela Josipa Broza Tita, jugoslovenske ikone 20. veka; ne uzdiže ga ali i ne omalovažava. Kombinuje slike i citate i ostavlja na volju da ih svako tumači prema poznavanju činjenica, spremnosti za kritičko preispitivanje prošlosti, emotivnom naboju. A onima koji se sećaju pruža mogućnost da osveže uspomene. I koliko god bile čvrste brane i ograde, serija pobuđuje i sentimente i nostalgiju. Zašto ih se stideti. Naravno, to je ostavljeno onima koji imaju vremena i razloga da im se prepuste.

Drugima, pak, sam naslov dokumentarno-istorijske serije „Tito – crveno i crno” ne znači mnogo i, verovatno, budi samo asocijacije na dualizam dva tonaliteta personifikovana u jednoj ličnosti. Sa neizbežnim padanjem u nerešivu protivurečnost i – nerazdvojivost crvenog (boje jedne nedovršene ideologije) i crnog (onoga što je, možda, donela). Ostalo će potvrditi ili demantovati vreme.

Obraz uz obraz – Još jedno podsećanje, ovoga puta u RTS-ovom „Trezoru” na zabavno-muzičku emisiju „Obraz uz obraz” sa Milenom Dravić i Draganom Nikolićem. Povodom smrti glumca Borisa Dvornika. A uz njega Josipa Lisac, Dušanka Kalanj, Svetozar Gligorić, Predrag Živković Tozovac i još četiri Dragana: Nikitović, Džajić, Zarić, Babić…

Razigrana, vedra, duhovita i maštovita emisija u režiji Zdravka Šotre sa nekoliko autora scenarija. Zašto je danas tako teško realizovati program koji ima taj polet, radost i šaljivost, uvežbanu lakoću i plemenite poruke. Odgovor više niko ne zna i što je tužnije, niko ga ne traži.

Šta se radi na estradi – Pa, na estradi se slavi proleće, održavaju festivali i promotivne priredbe. Čini se, pometnja i konkurencija, ali samo prividno jer se na njoj uvek zna hijerarhija, gde ko pripada i koliko vredi.

Ova potcenjena grana kulturno-umetničke delatnosti ovih dana doživljava punu satisfakciju budući da joj je sa prošlogodišnjom pobedom Marije Šerifović u Helsinkiju, pala u ruke čast da promoviše ojađenu domovinu u svetu sa održavanjem „Pesme Evrovizije” u Beogradu. To je zaista velika, jedinstvena prilika, koja nema cenu, a, u suštini, stvorili su je „muzikanti i tezgaroši”…

E pa kad je tako, kako su, onda, estradni trudbenici prošli u dodeli nacionalnih penzija. Nikako, skromno. Teško se probijaju kroz kordon akademika, predsedničkih udovica, slikara i baletskih umetnika sa stranim penzijama kojima nikad dosta počasti. Ni para.

U međuvremenu, dok se „Pesma Evrovizije”, u maju, zakuvava i svi se raduju nastupu Jelene Tomašević, točak zabave zaustavio se u Čačku gde su organizovani „Dani estrade” koje je u utorak prenosila, ko će drugi, TV Pink. Podeljena su simbolična priznanja najboljima, najpopularnijima, onima zbog kojih publika ciči i pada u sevdah. I tu se videlo ono što smo rekli na početku. Ko su vodonoše a ko zvezde.

Finale ove večeri pripao je ukrajinskoj evrovizijskoj pobednici Ruslani koja je ubedljivo demonstrirala da je put do slave ispunjen radom i trudom, uz talenat koji se vidi, ako postoji. I da ništa ne pada s neba. Tek da se ne misli da je estrada ono: pokloni se lepo i počni… A sama priredba je bila onakva kakva je morala biti, prostoproširena i slavodobitna na čačanski način.