Историјски подсетник

Сведоци смо како документарне емисије и серије постају џокери у политичким обрачунима. Треба ли рећи да се тако руши документаризам као жанр, води га у сфере приземног политикантства и да је то пут који не треба следити. 

У неким годинама и сам склон пошалицама и иронији, идеолошком зачикивању и политичком кокетирању, али софицистирано, што сликовито илуструје његов филмски и новинарски опус, редитељ документарне серије „Тито – црвено и црно“ (петак, РТС) Мића Милошевић је, уз сарадњу сценаристичког тима, овај документарни времеплов конципирао, сасвим чисто, као историјски подсетник, на ауторској дистанци. Одбранио је документаризам.

Определио се за рационално и поштено решење, богату архивско-филмску грађу допунио је критичким коментарима и цитатима угледних саговорника, у импозантном броју епизода. То је и оквир и мера за тумачење личности и дела Јосипа Броза Тита, југословенске иконе 20. века; не уздиже га али и не омаловажава. Комбинује слике и цитате и оставља на вољу да их свако тумачи према познавању чињеница, спремности за критичко преиспитивање прошлости, емотивном набоју. А онима који се сећају пружа могућност да освеже успомене. И колико год биле чврсте бране и ограде, серија побуђује и сентименте и носталгију. Зашто их се стидети. Наравно, то је остављено онима који имају времена и разлога да им се препусте.

Другима, пак, сам наслов документарно-историјске серије „Тито – црвено и црно” не значи много и, вероватно, буди само асоцијације на дуализам два тоналитета персонификована у једној личности. Са неизбежним падањем у нерешиву противуречност и – нераздвојивост црвеног (боје једне недовршене идеологије) и црног (онога што је, можда, донела). Остало ће потврдити или демантовати време.

Образ уз образ – Још једно подсећање, овога пута у РТС-овом „Трезору” на забавно-музичку емисију „Образ уз образ” са Миленом Дравић и Драганом Николићем. Поводом смрти глумца Бориса Дворника. А уз њега Јосипа Лисац, Душанка Калањ, Светозар Глигорић, Предраг Живковић Тозовац и још четири Драгана: Никитовић, Џајић, Зарић, Бабић…

Разиграна, ведра, духовита и маштовита емисија у режији Здравка Шотре са неколико аутора сценарија. Зашто је данас тако тешко реализовати програм који има тај полет, радост и шаљивост, увежбану лакоћу и племените поруке. Одговор више нико не зна и што је тужније, нико га не тражи.

Шта се ради на естради – Па, на естради се слави пролеће, одржавају фестивали и промотивне приредбе. Чини се, пометња и конкуренција, али само привидно јер се на њој увек зна хијерархија, где ко припада и колико вреди.

Ова потцењена грана културно-уметничке делатности ових дана доживљава пуну сатисфакцију будући да јој је са прошлогодишњом победом Марије Шерифовић у Хелсинкију, пала у руке част да промовише ојађену домовину у свету са одржавањем „Песме Евровизије” у Београду. То је заиста велика, јединствена прилика, која нема цену, а, у суштини, створили су је „музиканти и тезгароши”…

Е па кад је тако, како су, онда, естрадни трудбеници прошли у додели националних пензија. Никако, скромно. Тешко се пробијају кроз кордон академика, председничких удовица, сликара и балетских уметника са страним пензијама којима никад доста почасти. Ни пара.

У међувремену, док се „Песма Евровизије”, у мају, закувава и сви се радују наступу Јелене Томашевић, точак забаве зауставио се у Чачку где су организовани „Дани естраде” које је у уторак преносила, ко ће други, ТВ Пинк. Подељена су симболична признања најбољима, најпопуларнијима, онима због којих публика цичи и пада у севдах. И ту се видело оно што смо рекли на почетку. Ко су водоноше а ко звезде.

Финале ове вечери припао је украјинској евровизијској победници Руслани која је убедљиво демонстрирала да је пут до славе испуњен радом и трудом, уз таленат који се види, ако постоји. И да ништа не пада с неба. Тек да се не мисли да је естрада оно: поклони се лепо и почни… А сама приредба је била онаква каква је морала бити, простопроширена и славодобитна на чачански начин.