Besan si ako ostaneš, tužan ako odeš

Propitujući porodične i lične tragedije, male i velike katastrofe koje se dešavaju u običnim ljudskim životima, Dušan Kovačević pisao je sa posebnim žarom gorku tragikomediju „Urnebesna tragedija” devedesetih godina prošlog veka koja još uvek traga za odgovorom na pitanje unuka Nevena: „Ko sam ja?”. Od tog vremena do danas, kako reče autor, gotovo da se nije ništa promenilo. Zato je reditelj Manojlović svoje scensko čitanje ovog dela ostavio u 1989. godini. Branimir Brstina će tumačiti lik Vasilija kojeg je svojevremeno igrao Danilo Bata Stojković na sceni Zvezdara teatra. Kovačevićeve junake igraju i Nebojša Cile Ilić, Anica Dobra, Amar Ćorović, Katarina Žutić, Sonja Kolačarić, Branislav Trifunović, Branislav Zeremski i Rade Nikolić.

Scena Ateljea 212 donosi duh kasnih osamdesetih: dugački sto sa belim stolnjakom i servis za ručavanje, flaša viskija, kristalno posuđe, čaše za vino, konjić-ljuljaška... Pratimo probu, odnosno dijalog dede Vasilija i njegovog unuka Nevena.

Vasilije: Slušaš prenos? Neven: Aha! Vasilije: Koji je rezultat? Neven: 2:0 za Zvezdu. Vasilije: Kupili sudije. Bio sam u upravi „Partizana”. Neven: Jesi nekad igrao fudbal? Vasilije: Samo kada je trebalo da se puca u „živi zid”.... Imam u džepu nešto za tebe. Neven: Šta? Vasilije: Pokazaću ti i pokloniti ti... ako mi priznaš ko si ti?...

Da li da Vasilije izađe na scenu sa bradom ili ne, u dilemi je reditelj Manojlović. „Nemoj da pravimo boema od njega”, glasno razmišlja Branimir Brstina koji šeta sa štapom po sceni, a koji je u liku Vasilija logičan u svojim namerama. Mladi Amar Ćorović koji tumači Nevena znatiželjno upija sve savete starijih kolega.

 –Kovačević piše istovremeno vrlo životno, ali i metaforički znakovito. Komad je smešten u 1989. godinu kada se otprilike sve raspada. Vasilije posle izlaska iz ludnice zatiče rasulo koje počinje da se pomalja i koje će nas odvesti u devedesete godine prošlog veka kada se ceo sistem koji je on pomogao da se izgradi polako raspada. To vidimo i kroz porodicu. Vasilije ne prepoznaje svoje unuče, metaforično jer mu izgleda nemoguće da se takva deca rađaju, odnosno on je u potrazi za čistim, neukaljanim unukom – kaže reditelj Marko Manojlović i dodaje da se predstava „bavi pitanjem identiteta naših roditelja koje kreće da se lomi i prenosi na decu”.

–Kao nacija nemamo određene stavove koje možemo da prenesemo našoj deci u smislu kakav je naš odnos prema sopstvenim istorijskim okolnostima. Kroz predstavu se traži odgovor na pitanje. Ko sam ja? Kovačević može nekako da nas upozori sa scene i da nam kaže: Čekajte, ljudi, propadaju nam generacije. Deca će nam otići ili će propasti. Moj otac mi često ponavlja rečenicu svog prijatelja: „Besan si ako ostaneš u Srbiji, a ako odeš tužan si”. Nekako nemamo sreće, jer ovde smo neprestano besni da li na saobraćaj ili nešto drugo, a oni koji odu su tužni zato što su tamo i nemaju svoju domovinu – dodaje reditelj.

Mladi Amar Ćorović imao je, kaže, tremu kada se susreo sa likom Nevena, ali i strah jer prvi put radi u Ateljeu.

– Čim sam počeo sa probama strah je popustio. Ni sam Neven ne zna ko je i neprestano ga muči pitanje: ko sam, čiji sam... U svim tim dešavanjima u kući oko Nevena, uticaja roditelja koji ga ne primećuju, dete beži u svoj svet gde ima izmišljene likove, upoznaje kasnije i dedu koji dolazi sa sumnjom da je dečak usvojen. Bojim se da danas imamo baš mnogo Nevena – kaže Ćorović.

–Rekao bih da je komad „Urnebesna tragedija” pisan u vreme kada je bilo jasno da se sprema neko zlo, a mi ga danas  radimo sa naknadnom pameću – primećuje Nebojša Cile Ilić koji tumači Kostu.

Kosta je pijanac koji je radio kao akviziter, prodavao knjige u vreme kada su odlično išli kompleti knjiga Josipa Broza Tita, ali i knjige disidenata. On u komadu i primećuje da se i najmanja istina prodavala kao alva. A sada prodaje kuvare...

– Kovačević je tačno pretpostavio šta se posejalo, a mi smo oni koji su obrali i pojeli te plodove i sada ih evo varimo. Mislim da nije loše da se podsetimo kako je sve krenulo, ne bismo li prestali da pravimo te greške, eventualno i da nešto naučimo iz pitanja: šta ostavljamo našoj deci? – zaključuje Ilić.