Pre­te­ške uspo­me­ne za je­dan ži­vot

Da­vid je pre­la­skom iz Če­ške za Lon­don, pre vi­še od jed­ne de­ce­ni­je, ve­li­ki deo svog fo­to­graf­skog ra­da fo­ku­si­rao na ži­vot ma­nji­na i sub­kul­tu­ra u En­gle­skoj. Za zlo­či­ne ko­ji su po­či­nje­ni nad Sr­bi­ma na pod­ruč­ju NDH za vre­me Dru­gog svet­skog ra­ta čuo je dru­že­ći se sa za­jed­ni­com Sr­ba u Lon­do­nu.

– Mi­slio sam da do­bro znam pro­šlost is­toč­ne Evro­pe, uosta­lom, Ju­go­sla­vi­ja je bi­la na­ša omi­lje­na de­sti­na­ci­ja za od­mor. Me­đu­tim, bio mi je pot­pu­no ne­po­znat stra­šan ge­no­cid po­či­njen u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Kon­tak­ti­rao sam s Me­mo­ri­jal­nom fon­da­ci­jom Ja­se­nov­ca i Ho­lo­ka­u­sta u Lon­do­nu. Či­nje­ni­ce ko­je sam sa­znao, kao i svest da o to­me ni­sam imao poj­ma, upla­ši­li su me – pri­ča Sla­dek do­da­ju­ći da je ta­da ose­tio po­tre­bu da se po­sve­ti kao umet­nik ovoj te­mi, ne slu­te­ći do ko­je me­re će mu pro­me­ni­ti ži­vot.

– Ne­ko­li­ko me­se­ci ka­sni­je, 2015. spa­ko­vao sam se i upu­tio za Be­o­grad i Ba­nja­lu­ku. Ni­sam znao šta me če­kao, imao sam je­di­no kon­takt s Udru­že­njem pre­ži­ve­lih lo­go­ra­ša Ja­se­nov­ca – ob­ja­šnja­va autor knji­ge ko­ja je ob­ja­vlje­na u apri­lu 2017. go­di­ne.

– Či­tao sam da je u Ja­se­nov­cu do­sad ot­kri­ve­no 105 ma­sov­nih grob­ni­ca ogrom­nih di­men­zi­ja, da je kom­pleks lo­go­ra bio ras­po­re­đen na po­vr­ši­ni od 240 kva­drat­nih ki­lo­me­ta­ra. Kao i to da je hr­vat­ski kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor za is­tre­blje­nje Sr­ba, Je­vre­ja i Ro­ma bio tre­ći kon­cen­tra­ci­o­ni lo­gor po ve­li­či­ni u Evro­pi! Ali, tek ka­da sam na­pra­vio spoj iz­me­đu se­ća­nja na to vre­me i oso­be ko­ja ih pri­ča spo­znao sam ve­li­či­nu stra­ho­ta – go­vo­ri naš sa­go­vor­nik dok mu na oči na­vi­ru su­ze. Pr­vi in­ter­vju s Pe­rom Ro­di­ćem ugo­vo­ri­la mu je Do­bri­la Ku­kolj, pred­sed­ni­ca Udru­že­nja lo­go­ra­ša iz Ba­nja Lu­ke.

– Ve­o­ma uz­ne­mi­re­no po­ve­rio mi je da ni­ka­da svo­joj su­pru­zi ni­je re­kao šta je pre­ži­veo. Ona je pre­mi­nu­la i ni­je sa­zna­la ce­lu pri­ču. Po­ne­ko se ose­ća po­sra­mljen da go­vo­ri o pre­ži­ve­lim po­ni­že­nji­ma. Otu­da na­ziv knji­ge „Ne­iz­go­vo­re­ni ge­no­cid”, ko­ja ni­je isto­rij­ski udž­be­nik ko­ji bi se po­za­ba­vio pro­ce­nom bro­ja žr­ta­va. Ona je iskren uvid u emo­ci­je onih ko­ji su ima­li sre­će da pre­ži­ve, a mo­žda ne­sre­ću da ne za­bo­ra­ve – na­po­mi­nje Sla­dek i pod­se­ća da, za raz­li­ku od po­sle­rat­ne Ne­mač­ke u ko­joj se go­vo­ri o na­ci­stič­kim zlo­či­ni­ma, ko­ji se jav­no osu­đu­ju, Hr­va­ti i Sr­bi gra­de no­vu dr­ža­vu – Ju­go­sla­vi­ju.

Zva­nič­na po­li­ti­ka brat­stva i je­din­stva ga­ran­tu­je rav­no­prav­nost svih na­ro­da, uno­se­ći u pre­ži­ve­le lo­go­ra­še strah da pri­ča­ju o ono­me što su pro­šli, usta­ški su zlo­či­ni de­fak­to ne­ka­žnje­ni, a osu­da zlo­či­na i iz­vr­ši­la­ca zlo­či­na ni­je bi­la do­volj­no ja­ka.

Da­vid Sla­dek je u rad na knji­zi i nje­no štam­pa­nje do­sad ulo­žio 10.000 fun­ti, ce­lu svo­ju ušte­đe­vi­nu kao i deo nov­ca ko­ji za­ra­di ra­de­ći na dru­gim pro­jek­ti­ma. Zbog če­ga ga je, ka­ko ka­že, i ve­re­ni­ca osta­vi­la. Ali ide­ja vo­di­lja da se du­go za­ta­ška­va­na isti­na ču­je, a da ra­ta vi­še ne bu­de, da­je mu sna­ge da is­tra­je.

– Na­kon vi­še go­di­na reč ge­no­cid je po­no­vo u upo­tre­bi u ve­zi s ras­pa­dom Ju­go­sla­vi­je i ra­tom u Bo­sni. Me­ša­nje stra­nih si­la i po­jed­no­sta­vlji­va­nje či­nje­ni­ca do­vo­di do iden­ti­fi­ka­ci­je do­bre i lo­še stra­ne ko­ja je obr­nu­ta od one u Dru­gom svet­skom ra­tu. Ose­ti se ukus ne­prav­de. Pri­če po­sled­njih lo­go­ra­ša osta­ju zna­ne sa­mo u re­gi­o­nu. Oni se ose­ća­ju od­ba­če­no od jav­no­sti, a zbog po­li­tič­ke kli­me je va­žni­je ne­go ika­da do­sad da se pod­se­ti­mo ku­da vo­de mr­žnja i po­de­le na njih i nas – in­si­sti­ra naš sa­go­vor­nik.

– De­lo­vi in­ter­vjua ko­ji su u knji­zi ne pred­sta­vlja­ju ono naj­bit­ni­je što su mo­ji sa­go­vor­ni­ci hte­li da ka­že­te. Iza­brao sam, po ose­ća­nju, de­lo­ve ko­ji naj­u­pe­ča­tlji­vi­je do­ča­ra­va­ju stra­ho­te – re­kao je Sla­dek u Udru­že­nju lo­go­ra­ša u Be­o­gra­du, gde je sti­gao s pu­nim ko­fe­rom knji­ga ko­je je sva­kom od sa­go­vor­ni­ka, sa­da i pri­ja­te­lja, lič­no uru­čio.

Još uvek ni­je na­u­čio srp­ski, ka­ko je obe­ćao, ali već do­sta raz­u­me. Ta­ko da mu Ma­ri­ja Vu­kić sve­srd­no po­ma­že kao pre­vo­di­lac, ali i u ob­ja­šnja­va­nju isto­rij­skih okol­no­sti.

Sle­de­ći ko­rak je iz­lo­žba fo­to­gra­fi­ja pre­ži­ve­lih. Nji­ho­vih ša­ka kao sim­bo­la ne­iz­re­če­nih uža­sa ko­ji se raz­u­me­ju na svim je­zi­ci­ma. Bi­će po­sta­vlja­ne na jav­nim me­sti­ma, gde god se uka­že mo­guć­nost, po gra­do­vi­ma evrop­skih ze­ma­lja. Do­sad je po­stav­ka bi­la u pra­vo­slav­noj cr­kvi u Lon­do­nu i u rod­nom me­stu Da­vi­da Sla­de­ka u Če­škoj. 

To ni­je sve, fo­to­gra­fi­je i kom­plet­ne iz­ja­ve ko­je ova knji­ga ni­je ob­u­hva­ti­la na­la­ze se i na saj­tu unspokengenocide.com. Za početak dvojezično, a u planu je da se prevede na što više jezika da što više ljudi može pročitati priče. Sladek ide dalje:

– Sledeći projekat je o Dijani Budisavljević, deci koju je spasila i načinu na koji su ta deca saznavala svoje poreklo. Svestan sam da nemam previše vremena, što znači da ćete me verovatno viđati mnogo češće u Beogradu i biće mi veoma drago da vas vidim – rekao je na kraju razgovora.