Veliki rat u delima srpskih modernista

Ti­me su sim­bo­lič­no na­go­ve­šte­ne te­me ko­je na mi­nu­ci­o­zan na­čin raz­ma­tra autor­ka u de­lu ko­je je na­sta­lo na osno­vu nje­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je, a ko­je ba­šti­ni mno­go­li­kost ra­ta ko­ji je, „kao ret­ko ko­ji su­kob pre nje­ga, obe­le­žio knji­žev­nost, ali je i sam njo­me obe­le­žen”.  

Oce­nju­ju­ći da je udeo knji­žev­nih aso­ci­ja­ci­ja u ob­li­ko­va­nju se­ća­nja na taj su­kob da­le­ko ve­ći ne­go u slu­ča­ju Dru­gog svet­skog ra­ta, Du­nja Du­ša­nić, do­cent na Fi­lo­lo­škom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du, is­ti­če iz­ne­ve­re­nost mi­li­o­na onih ko­ji su sta­sa­va­li u mi­ljeu ko­ji ih na ono što će usle­di­ti ni­je pri­pre­mio. I pod­se­ća na K. S. Lu­i­sa, ko­ji se jed­nom pri­li­kom po­ve­rio ka­ko je, is­pa­liv­ši svoj pr­vi me­tak, po­mi­slio: „Ovo je rat. Ovo je ono o če­mu je Ho­mer pi­sao”. 

– Ma ka­ko neo­bič­no da­nas de­lo­va­la, ova re­ak­ci­ja je bi­la ti­pič­na za jed­nog mla­di­ća iz 1917, od­ra­slog u kul­tu­ri u ko­joj je knji­žev­nost bi­la va­žna. Mno­gi po­put Lu­i­sa su ose­ća­li da ih je ta knji­žev­nost iz ko­je su cr­pli svo­je pred­sta­ve o ča­sti i ju­na­štvu iz­ne­ve­ri­la. Sa ra­to­vi­ma ko­ji su usle­di­li bi­lo je sa­svim dru­ga­či­je, ni­je vi­še bi­lo ta­kve ne­vi­no­sti, da pa­ra­fra­zi­ram stih Fi­li­pa Lar­ki­na – ka­že na­ša sa­go­vor­ni­ca. 

Kr­oz po­gla­vlja „Ko sve­do­či za sve­do­ka?”, „Rat i mo­der­ni­zam”, „I pun uspo­me­na, ja ih pi­šem po­no­sno”, „Za me­ne i mo­je do­ba iz­ra­za ne­ma” i „Dnev­nik, se­ća­nje, ro­man” či­ta­lac pr­o­la­zi kr­oz raz­li­či­te aspek­te od­no­sa iz­me­đu sve­do­čan­stva i fik­ci­je, pr­o­šlo­sti i sa­da­šnjo­sti, lič­nog spi­sa­telj­skog ugla i onog me­mo­rij­skog ko­lek­tiv­nog, kao i kr­oz ana­li­zu knji­žev­nih po­stu­pa­ka raz­li­či­tih pi­sa­ca i nji­ho­vih rat­nih do­ži­vlja­ja. Ključ­ne raz­li­ke me­đu nji­ma pre­vas­hod­no su pr­o­is­te­kle iz nji­ho­vog od­no­sa pre­ma knji­žev­no­sti, sma­tra autor­ka. 

– Apo­li­ner je rat vi­deo kao ve­li­ki avan­gard­ni spek­takl, pe­sni­ci po­put Dej­vi­da Džo­un­sa u En­gle­skoj ili Dra­go­lju­ba Fi­li­po­vi­ća kod nas kao sred­njo­ve­kov­nu bit­ku, a mo­der­ni­sta Cr­njan­ski kao „lu­di­lo u mo­ru bla­ta”. Pi­ta­nje da li je ne­ko bio na So­mi ili na Kaj­mak­ča­la­nu bi­lo je ma­nje pre­sud­no od pi­ta­nja ka­ko pi­sa­ti o So­mi ili Kaj­mak­ča­la­nu. Pa­ra­le­le ko­je se mo­gu po­vu­ći iz­me­đu Eli­o­ta, Pa­un­da, Vul­fo­ve, Se­li­na i Cr­njan­skog, An­dri­ća i Pe­tro­vi­ća ni­su sa­mo te­mat­ske ne­go i po­e­tič­ke. Iako su ima­li raz­li­či­te pred­sta­ve o to­me ka­ko bi tre­ba­lo da iz­gle­da po­sle­rat­na knji­žev­nost, mo­der­ni­sti su se sla­ga­li oko to­ga ka­ko ona vi­še ne mo­že ili ne sme da iz­gle­da. Pre­zi­ra­li su onu vr­stu knji­žev­no­sti či­je je ote­lo­vlje­nje za po­to­nje ge­ne­ra­ci­je po­stao Re­mar­kov ro­man „Na Za­pa­du ni­šta no­vo”, otvo­re­no auto­bi­o­graf­sku, an­ga­žo­va­nu, iz­ni­klu iz ro­vo­va sa pre­ten­zi­jom da sa­op­šti ne­pa­tvo­re­nu isti­nu o ra­tu – oce­nju­je Du­nja Du­ša­nić. 

Ka­da je reč o na­šim knji­žev­ni­ci­ma autor­ka nu­di i od­go­vor na pi­ta­nje ko­li­ko je rat va­žan za raz­u­me­va­nje „Dnev­ni­ka o Čar­no­je­vi­ću”, „Na Dri­ni ću­pri­je” i „Da­na še­stog”. 

– Sva tri pi­sca ima­li su raz­li­či­te sen­zi­bi­li­te­te, sud­bi­ne i ka­ri­je­re, a te raz­li­ke su uti­ca­le i na re­cep­ci­ju nji­ho­vih ro­ma­na. „Dan še­sti”, re­ci­mo, tek u po­sled­nje vre­me do­bi­ja pa­žnju ko­ja mu je, sti­ca­jem vank­nji­žev­nih okol­no­sti, bi­la us­kra­će­na. Ipak, mo­glo bi se re­ći da su sva tr­o­ji­ca ima­li am­bi­ci­ju da za tra­di­ci­o­nal­nu pr­o­zu uči­ne ono što je pr­vi mo­der­ni rat uči­nio za svet pre 1914, pr­o­me­niv­ši ga iz osno­va. Sva­ki od njih je tra­gao za knji­žev­nim sred­stvi­ma ka­drim da pri­ka­žu taj do­ga­đaj bez isto­rij­skog pre­se­da­na. Od­nos iz­me­đu sve­do­čan­stva i fik­ci­je u nji­ho­vim de­li­ma mo­že se raz­u­me­ti ako se nji­ho­vo pi­sa­nje upo­re­di sa pr­o­zom pi­sa­ca ko­ji se obič­no sma­tra­ju „rat­nim”, ka­kav je bio Ste­van Ja­ko­vlje­vić. Dok je on ve­ro­vao da se ro­man ne pi­še „ro­ma­na ra­di, već da se što ve­ro­do­stoj­ni­je iz­lo­že ži­vot­ne rad­nje lju­di”, An­drić u svom ese­ju o Go­ji ka­že da je „u baj­ka­ma pra­va isti­na čo­ve­čan­stva”. Za mo­der­ni­ste knji­žev­nost je o ra­tu mo­gla da sve­do­či sa­mo kao knji­žev­nost, a ne kao ne­po­sred­ni is­kaz sve­do­ka, isto­rij­ski spis ili po­li­tič­ki pam­flet.