Велики рат у делима српских модерниста

Ти­ме су сим­бо­лич­но на­го­ве­ште­не те­ме ко­је на ми­ну­ци­о­зан на­чин раз­ма­тра аутор­ка у де­лу ко­је је на­ста­ло на осно­ву ње­не док­тор­ске ди­сер­та­ци­је, а ко­је ба­шти­ни мно­го­ли­кост ра­та ко­ји је, „као рет­ко ко­ји су­коб пре ње­га, обе­ле­жио књи­жев­ност, али је и сам њо­ме обе­ле­жен”.  

Оце­њу­ју­ћи да је удео књи­жев­них асо­ци­ја­ци­ја у об­ли­ко­ва­њу се­ћа­ња на тај су­коб да­ле­ко ве­ћи не­го у слу­ча­ју Дру­гог свет­ског ра­та, Ду­ња Ду­ша­нић, до­цент на Фи­ло­ло­шком фа­кул­те­ту у Бе­о­гра­ду, ис­ти­че из­не­ве­ре­ност ми­ли­о­на оних ко­ји су ста­са­ва­ли у ми­љеу ко­ји их на оно што ће усле­ди­ти ни­је при­пре­мио. И под­се­ћа на К. С. Лу­и­са, ко­ји се јед­ном при­ли­ком по­ве­рио ка­ко је, ис­па­лив­ши свој пр­ви ме­так, по­ми­слио: „Ово је рат. Ово је оно о че­му је Хо­мер пи­сао”. 

– Ма ка­ко нео­бич­но да­нас де­ло­ва­ла, ова ре­ак­ци­ја је би­ла ти­пич­на за јед­ног мла­ди­ћа из 1917, од­ра­слог у кул­ту­ри у ко­јој је књи­жев­ност би­ла ва­жна. Мно­ги по­пут Лу­и­са су осе­ћа­ли да их је та књи­жев­ност из ко­је су цр­пли сво­је пред­ста­ве о ча­сти и ју­на­штву из­не­ве­ри­ла. Са ра­то­ви­ма ко­ји су усле­ди­ли би­ло је са­свим дру­га­чи­је, ни­је ви­ше би­ло та­кве не­ви­но­сти, да па­ра­фра­зи­рам стих Фи­ли­па Лар­ки­на – ка­же на­ша са­го­вор­ни­ца. 

Кр­оз по­гла­вља „Ко све­до­чи за све­до­ка?”, „Рат и мо­дер­ни­зам”, „И пун успо­ме­на, ја их пи­шем по­но­сно”, „За ме­не и мо­је до­ба из­ра­за не­ма” и „Днев­ник, се­ћа­ње, ро­ман” чи­та­лац пр­о­ла­зи кр­оз раз­ли­чи­те аспек­те од­но­са из­ме­ђу све­до­чан­ства и фик­ци­је, пр­о­шло­сти и са­да­шњо­сти, лич­ног спи­са­тељ­ског угла и оног ме­мо­риј­ског ко­лек­тив­ног, као и кр­оз ана­ли­зу књи­жев­них по­сту­па­ка раз­ли­чи­тих пи­са­ца и њи­хо­вих рат­них до­жи­вља­ја. Кључ­не раз­ли­ке ме­ђу њи­ма пре­вас­ход­но су пр­о­ис­те­кле из њи­хо­вог од­но­са пре­ма књи­жев­но­сти, сма­тра аутор­ка. 

– Апо­ли­нер је рат ви­део као ве­ли­ки аван­гард­ни спек­такл, пе­сни­ци по­пут Деј­ви­да Џо­ун­са у Ен­гле­ској или Дра­го­љу­ба Фи­ли­по­ви­ћа код нас као сред­њо­ве­ков­ну бит­ку, а мо­дер­ни­ста Цр­њан­ски као „лу­ди­ло у мо­ру бла­та”. Пи­та­ње да ли је не­ко био на Со­ми или на Кај­мак­ча­ла­ну би­ло је ма­ње пре­суд­но од пи­та­ња ка­ко пи­са­ти о Со­ми или Кај­мак­ча­ла­ну. Па­ра­ле­ле ко­је се мо­гу по­ву­ћи из­ме­ђу Ели­о­та, Па­ун­да, Вул­фо­ве, Се­ли­на и Цр­њан­ског, Ан­дри­ћа и Пе­тро­ви­ћа ни­су са­мо те­мат­ске не­го и по­е­тич­ке. Иако су има­ли раз­ли­чи­те пред­ста­ве о то­ме ка­ко би тре­ба­ло да из­гле­да по­сле­рат­на књи­жев­ност, мо­дер­ни­сти су се сла­га­ли око то­га ка­ко она ви­ше не мо­же или не сме да из­гле­да. Пре­зи­ра­ли су ону вр­сту књи­жев­но­сти чи­је је оте­ло­вље­ње за по­то­ње ге­не­ра­ци­је по­стао Ре­мар­ков ро­ман „На За­па­ду ни­шта но­во”, отво­ре­но ауто­би­о­граф­ску, ан­га­жо­ва­ну, из­ни­клу из ро­во­ва са пре­тен­зи­јом да са­оп­шти не­па­тво­ре­ну исти­ну о ра­ту – оце­њу­је Ду­ња Ду­ша­нић. 

Ка­да је реч о на­шим књи­жев­ни­ци­ма аутор­ка ну­ди и од­го­вор на пи­та­ње ко­ли­ко је рат ва­жан за раз­у­ме­ва­ње „Днев­ни­ка о Чар­но­је­ви­ћу”, „На Дри­ни ћу­при­је” и „Да­на ше­стог”. 

– Сва три пи­сца има­ли су раз­ли­чи­те сен­зи­би­ли­те­те, суд­би­не и ка­ри­је­ре, а те раз­ли­ке су ути­ца­ле и на ре­цеп­ци­ју њи­хо­вих ро­ма­на. „Дан ше­сти”, ре­ци­мо, тек у по­след­ње вре­ме до­би­ја па­жњу ко­ја му је, сти­ца­јем ванк­њи­жев­них окол­но­сти, би­ла ус­кра­ће­на. Ипак, мо­гло би се ре­ћи да су сва тр­о­ји­ца има­ли ам­би­ци­ју да за тра­ди­ци­о­нал­ну пр­о­зу учи­не оно што је пр­ви мо­дер­ни рат учи­нио за свет пре 1914, пр­о­ме­нив­ши га из осно­ва. Сва­ки од њих је тра­гао за књи­жев­ним сред­стви­ма ка­дрим да при­ка­жу тај до­га­ђај без исто­риј­ског пре­се­да­на. Од­нос из­ме­ђу све­до­чан­ства и фик­ци­је у њи­хо­вим де­ли­ма мо­же се раз­у­ме­ти ако се њи­хо­во пи­са­ње упо­ре­ди са пр­о­зом пи­са­ца ко­ји се обич­но сма­тра­ју „рат­ним”, ка­кав је био Сте­ван Ја­ко­вље­вић. Док је он ве­ро­вао да се ро­ман не пи­ше „ро­ма­на ра­ди, већ да се што ве­ро­до­стој­ни­је из­ло­же жи­вот­не рад­ње љу­ди”, Ан­дрић у свом есе­ју о Го­ји ка­же да је „у бај­ка­ма пра­ва исти­на чо­ве­чан­ства”. За мо­дер­ни­сте књи­жев­ност је о ра­ту мо­гла да све­до­чи са­мо као књи­жев­ност, а не као не­по­сред­ни ис­каз све­до­ка, исто­риј­ски спис или по­ли­тич­ки пам­флет.