Ej Nemačko, Nemačko...

Ja sam studirao u Beogradu Elektrotehnički fakultet, i ne imajući pametnijeg posla, krenem ja da nastavim svoje studije u Nemačkoj. Poreklom sam iz malog prvincijskog grada na jugu, a stanovao u Beogradu (kojeg nisam shvatio, ali sam u njemu upoznao puno dobrih ljudi). Nisam puno putovao i puno proživeo,ali sam imao lep život.

Dok sam bio u Srbiji, poznavao sam Zapad na onaj način kako su nam toprezentovali preko TV-a i u školi, verujući da je to mesto gde vlada red i odgovornost, gde se zakon poštuje i vredno radi, gde vladaju mir i tolerancija. Nemce sam zamišljao kao neku poboljšanu verziju Srba, da su to veseli ljudi kao i Srbi, ali da kad treba da se radi, da zasuču rukave i da rade, i da ne zabušavaju.

Ali, avaj...

U početku se sve činilo interesanto, drugačija zemlja, drugačiji običaji,velike crkve na popločanim trgovima, karte za prevoz se kupuju na automatima, a imaju i neku čudnu spravu sa tegom koja služi za ljuštenje kuvanih jaja, tako da čovek ne mora da se muči ako mu se prijedu jaja, samo stavi jaje u spravu, i gotovo. Posle par dana, kad je utisak o veličanstvenosti arhitekture i tačnosti autobusa i vozova prošao, valjalo je krenuti sa studiranjem.

Pošto sam tek došao, druga zemlja, drugačiji svet, nikog nisam poznavao, tako da sam bio pun nade kad sam krenuo sa studijama da ću među kolegama naći puno dobrih i prijatnih ljudi, kao što je to bilo u Srbiji. Prvi dan na predavanju, ja došao petnaest minuta ranije, sednem da sačekam da vidim ko će sve da dođe. Ulaze, sedaju, vade svoje prenosne kompjutere, stavljaju na sto i počinju da rade nešto. U sali, petnaest ljudi a mrtva tišina. Dolazi profesor, predavanje kreće, završava se predavanje, studenti odlaze. Prvo predavanje, ne znam nikog. Drugo, treće ... Semestar se približio kraju, a od 25 ljudi koje je bilo na predavanju ja sam znao tri, ali nekom dobrom prijateljstvu nije bilo ni traga. Sve ljude koje sam upoznao, i koji su bili vredni upoznavanja su: Rumuni, Albanci, Pakistanci, Indusi, Mađari, ali neNemci.

Znam da ljudi imaju vrline i mane, i da se treba truditi da se vidi ono što u njima valja, ali pored onoga što sam video i doživeo, mogu da kažem da to ume biti vrlo teško. Pozdravljanje, ćaskanje o nevažnim stvarima, nešto što ljudi rade zajedno samo da bi im bilo lepo što su zajedno, u toj sredini ne postoji, bar ne s Nemcima koji studiraju sa mnom. Čini mi se da je svako od njih jedinka u tom velikom sistemu, koji radi savršeno, ali čiji delovi i nisu ništa drugo do zupčanika i lanaca, koji se okreću onako kako im se kaže. Puno se radi, onda se ide na odmor, pa se onda radi da bi moglo sledeće godine da se ide na odmor i opet novo nanovo. I tako prođe život a da ne znaju kako se zove onaj čovek što živi odmah do njih, ali znaju da glavni grad Južne Koreje potiče iz 18. godine pre Hrista, i bio je u to doba glavni grad dinastije Joseon.

Ali nema veze, Nemačka je barem šarena; ovde ima različitih ljudi, tj. stranaca. Ja živim svoj život u svom svetu, s ljudima za koje nikad ne bih verovao da će mi biti dobri drugovi, a odvojeno od onih za koje sam mislio da hoće. Vreme prolazi, i za godinu ipo eto mene ponovo nazad, da uživam u kafi u bašti sa meni dragim ljudima, pod brezom na jedno sunčano jutro.