Еј Немачко, Немачко...

Ја сам студирао у Београду Електротехнички факултет, и не имајући паметнијег посла, кренем ја да наставим своје студије у Немачкој. Пореклом сам из малог првинцијског града на југу, а становао у Београду (којег нисам схватио, али сам у њему упознао пуно добрих људи). Нисам пуно путовао и пуно проживео,али сам имао леп живот.

Док сам био у Србији, познавао сам Запад на онај начин како су нам топрезентовали преко ТВ-а и у школи, верујући да је то место где влада ред и одговорност, где се закон поштује и вредно ради, где владају мир и толеранција. Немце сам замишљао као неку побољшану верзију Срба, да су то весели људи као и Срби, али да кад треба да се ради, да засучу рукаве и да раде, и да не забушавају.

Али, авај...

У почетку се све чинило интересанто, другачија земља, другачији обичаји,велике цркве на поплочаним трговима, карте за превоз се купују на аутоматима, а имају и неку чудну справу са тегом која служи за љуштење куваних јаја, тако да човек не мора да се мучи ако му се приједу јаја, само стави јаје у справу, и готово. После пар дана, кад је утисак о величанствености архитектуре и тачности аутобуса и возова прошао, ваљало је кренути са студирањем.

Пошто сам тек дошао, друга земља, другачији свет, никог нисам познавао, тако да сам био пун наде кад сам кренуо са студијама да ћу међу колегама наћи пуно добрих и пријатних људи, као што је то било у Србији. Први дан на предавању, ја дошао петнаест минута раније, седнем да сачекам да видим ко ће све да дође. Улазе, седају, ваде своје преносне компјутере, стављају на сто и почињу да раде нешто. У сали, петнаест људи а мртва тишина. Долази професор, предавање креће, завршава се предавање, студенти одлазе. Прво предавање, не знам никог. Друго, треће ... Семестар се приближио крају, а од 25 људи које је било на предавању ја сам знао три, али неком добром пријатељству није било ни трага. Све људе које сам упознао, и који су били вредни упознавања су: Румуни, Албанци, Пакистанци, Индуси, Мађари, али неНемци.

Знам да људи имају врлине и мане, и да се треба трудити да се види оно што у њима ваља, али поред онога што сам видео и доживео, могу да кажем да то уме бити врло тешко. Поздрављање, ћаскање о неважним стварима, нешто што људи раде заједно само да би им било лепо што су заједно, у тој средини не постоји, бар не с Немцима који студирају са мном. Чини ми се да је свако од њих јединка у том великом систему, који ради савршено, али чији делови и нису ништа друго до зупчаника и ланаца, који се окрећу онако како им се каже. Пуно се ради, онда се иде на одмор, па се онда ради да би могло следеће године да се иде на одмор и опет ново наново. И тако прође живот а да не знају како се зове онај човек што живи одмах до њих, али знају да главни град Јужне Кореје потиче из 18. године пре Христа, и био је у то доба главни град династије Јосеон.

Али нема везе, Немачка је барем шарена; овде има различитих људи, тј. странаца. Ја живим свој живот у свом свету, с људима за које никад не бих веровао да ће ми бити добри другови, а одвојено од оних за које сам мислио да хоће. Време пролази, и за годину ипо ето мене поново назад, да уживам у кафи у башти са мени драгим људима, под брезом на једно сунчано јутро.