Srbe sam učio da pevaju Marseljezu

I tu počinje njegova priča o Velikom ratu, koja je zabeležena krajem osamdesetih godina prošloga veka, kada je kao francuski veteran boravio u Boru, da se pokloni senima poginulih ratnika za oslobođenje Bora 20. oktobra 1918. Na spomeniku francusko-srpskog prijateljstva, koji je u centru Bora, upisano je 79 imena Borana i 15 Francuza…

– Oprostite mi što loše govorim vaš jezik, učio sam ga na frontu, a kasnije u rudniku, a to je bilo davno, davno… – kaže Palauz kome i sada naviru uspomene na taj prvi susret.

– Bilo je to krajem 1915. godine, kada su prešli preko Albanije. Onda smo se svi čudili i govorili:

„Zar ovi Srbi ne umeju kod kuće da umiru… Zar oni i znaju šta je to smrt…” Mi smo im se divili. Oni su za nas izgledali kao nešto što treba uzvišeno poštovati. Nisu izgledali žalosni, kao što smo ih mi prihvatali. Naprotiv, lica im skrivaju osmeh. Oni su bili pomireni sa nečim što je uzvišeno, bol i patnju prekrivaju osmesima. Ispred njihovih očiju nazirali su se odlutali osmesi upućeni daleko, daleko u Srbiju. Ranjenici ne jecaju, ni glasa da ispuste. Meni se uvek činilo kao da se sa svima odnekud poznajemo… Toliki brodovi ih danima dopremaju do nas. Mi ih prihvatamo i pomažemo im, ali oni pak žele da se odma vrate u Srbiju. Mi smo pak mislili, nema nikakvih potreba da se brinu za povratak. Njihovo putovanje je završeno. Eto tako smo mi razmišljali. Na brzinu smo se zbližili, kao da se znamo godinama. Između nas nema više nikakve razlike… Stojimo čekamo naređenja… Čistimo vaške i gnjide. I uvek je isti zaključak, vratiti se što pre u Srbiju. Sećam se kote 1.248, pa 148, bio je to krvavi okršaj sa preko 30.000 mrtvih vojnika pretežno Srba… Jednom, Bugari se presvukli u srpske vojničke uniforme, upali u naš logor i učinili su takav pokolj da me i sada jeza hvata. Ja sam pomalo znao srpski, i odma sam uočio da to nisu srpski vojnici, ali bilo je kasno… Onda je naređeno da na svakih hiljadu naših vojnika bude jedan srpski vojnik i obrnuto… I tako sam počeo da učim vaš jezik… Svakog dana posle juriša saznajem nove reči, beležim, pamtim. Učio sam srpske vojnike da pevaju Marseljezu, bilo je divno slušati ih 1917. godine, kada su pevali u trenutku saznanja da je umro njihov pesnik Milutin Bojić, koji je imao samo 25 godina. Bio sam uvek među srpskim vojnicima kada su jurišali kao da nema nikakvih prepreka… Bilo je to užasno, neki su zaustavljani mecima, onda su ustajali i golim šakama nastavljali borbu bajonetima… Samo napred, napred Srbija nas čeka govorili su u jurišu… Eto Srbija je čekala i dočekala slobodu te 1918. godine.

– Odma posle rata ostao sam, kao stručnjak za minerstvo i jamsku gradnju. Tada sam radio i po 20 sati. Kao da se i tada ratovalo, ali sada bez pucanja. Putovao sam i gradio Sarajevo, Dubrovnik, Zemun, borski rudnik ili srpski Sibir, kako su ga onda zvali. Eto kakav sam ja bio kada nisam u ratu za Srbiju, onda ću ovde u Srbiji da poginem, govorio sam ponekada kada sam bio mnogo pijan… Jednom ću se dinamitom razneti, govorio sam srpskim devojkama kada sam ih ubeđivao koliko ih volim. I moja stradanja zbog Srbije tu nisu završena. U toku ovog Drugog rata bio sam zatečen u Borskom rudniku i kada su Nemci došli odma su me deportovali na železničku stanicu i oterali me sa ostalim Srbima za Nemačku, uzaludno sam objašnjavao da ja nisam Srbin, oterali su me, preko Bugarske i Rumunije, na prisilan rad kod nekog Nemca… Radio sam i po 20 sati na temperaturi do 30 stepeni… I kada se sve to završilo, mene su pustili, ja sam se vratio za Pariz, u Srbiju više nikada nisam došao, ovo je moj, izgleda poslednji boravak samo za jedan dan…

To su Palauzova ratovanja i njegove rane zbog Srbije... Na to ga još vraćaju i njegove radne pobede, odlikovanja, medalje Kralja Petra Prvog, pa medalja Orlovića Pavla, pa diplome, boga pitaj koliko. I to sve zbog Srbije, kojoj je svoju mladost i život poklonio.

Samo desetak dana nakon proboja Solunskog fronta, 20. oktobra 1918. u Bor je ušla konjička brigade francuskog generala Gambete, među njima bio je i inženjer Palauz, koji se posle četiri godine ratovanja vratio na svoje radno mesto. Nemci su napustili Bor ostavljajući rudnik Francuzima i sva postrojenja… Tim povodom u Boru je otkriven spomenik posvećen srpskim i francuskim borcima za oslobođenje Bora….