Seme zlata vredno

Omo­ri­ka je na­ša en­dem­ska i re­likt­na vr­sta za­šti­će­na za­ko­nom na svo­jim pri­rod­nim sta­ni­šti­ma, što zna­či da čak ni se­me ne sme da se sa­ku­plja s me­sta gde sa­mo­ni­klo ra­ste. Na­ža­lost, ka­ko su nam re­kli stru­žnja­ci, ne­ma pri­rod­ne ob­no­ve. Za­to je plan­ta­ža od ve­li­ke va­žno­sti za op­sta­nak ove „ca­ri­ce svih en­de­ma”. Isti­na, ta­ko do­bi­je­no plan­ta­žno se­me je i znat­no ce­nje­ni­je. Pri­me­ra ra­di, za ki­lo­gram se­me­na smr­če, sa­ku­plje­nog iz pri­ro­de, u Šved­skoj se pla­ća 40 evra, ako je se­me iz se­men­ske sa­sto­ji­ne (od­re­đe­ni deo šu­me) ce­na je 400 evra, a za ono s plan­ta­že 800, za­to što je ve­ća ve­ro­vat­no­ća da će iz sva­ke se­men­ke ni­ći bilj­ka. 

Vi­še od 100.000 se­men­ki omo­ri­ke te­ško je sa­mo je­dan ki­lo­gram, ko­ji se do­bi­je od 100 ki­lo­gra­ma ši­šar­ki, a do­volj­no je za­sa­di­ti  jed­no zr­no pa da iz nje­ga nik­ne i do 40 me­ta­ra vi­so­ko sta­blo ovog če­ti­na­ra. Ta­ko da la­tin­ska iz­re­ka „pri­ro­da je naj­ve­ća i u naj­ma­njim stva­ri­ma” ima pu­no oprav­da­nje, s ob­zi­rom na to da sva­ka se­men­ka bi­lo da je ona od bo­ra, je­le, smr­če, bu­kve, hra­sta, li­pe no­si u se­bi ge­net­ski kod – za­pis oso­bi­na pret­hod­nih ge­ne­ra­ci­ja ko­je su op­sta­le na si­tu evo­lu­ci­je. Pri­tom, od uslo­va spolj­ne sre­di­ne za­vi­si ko­je oso­bi­ne će se is­po­lji­ti. Ali da bi se do­šlo do se­me­na re­ci­mo omo­ri­ke, pret­ho­dio je dug put. Od po­di­za­nja plan­ta­že 1987, pa do plo­do­no­še­nja mo­ra­lo je da se če­ka 25 go­di­na.

– Ši­šar­ke svih če­ti­na­ra se be­ru, ne mo­gu da se sa­ku­plja­ju sa ze­mlje – ob­ja­šnja­va Pre­drag Ta­sić, di­plo­mi­ra­ni in­že­njer šu­mar­stva iz Cen­tra za šum­sko se­me, i do­da­je da je s bo­ra lak­še ubi­ra­nje jer na se­dam-osam me­ta­ra vi­si­ne već kre­ću ši­ša­ri­ce, isti je slu­čaj i sa smr­čom. Omo­ri­ka je spe­ci­fič­na, nje­ne ši­ša­ke su na vr­hu, pa je neo­p­hod­no po­pe­ti se, uz po­moć le­stvi­ca, na vi­si­nu od 10 do 12 me­ta­ra, ko­li­ko do­seg­nu u Go­do­vi­ku, ko­ji se na­la­zi na 450 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne. 

Na Ta­ri, gde je pr­vi put za­pa­la za oko Jo­si­fu Pan­či­ću, omo­ri­ka iz­ra­ste i do 50 me­ta­ra. Ta­ko da je ne­ka­da, ka­ko su nam pri­ča­li na Ta­ri, za sa­ku­plja­nje se­me­na ovog vre­te­na­stog če­ti­na­ra bi­la po­treb­na hra­brost, ali i da oso­ba ni­je te­ža od 50 ki­lo­gra­ma da se pop­ne po ši­šar­ke na sam vrh sta­ba­la ko­je u preč­ni­ku ima sa­mo po­la me­tra. 

Ina­če u Cen­tru za šum­sko se­me, Šum­skog ga­zdin­stva „Uži­ce”,  pre tri go­di­ne je pi­o­nir­ski za­po­če­ta pro­iz­vod­nja kon­tej­ner­skih sad­ni­ca li­šćar­skih vr­sta dr­ve­ća, a uz po­dr­šku dr­ža­ve na­pra­vljen je pla­ste­nik po­vr­ši­ne 1.000 kva­dra­ta, u ko­jem sva­kog ja­nu­a­ra se­tvom ot­po­či­nje no­vi ci­klus.