Семе злата вредно

Омо­ри­ка је на­ша ен­дем­ска и ре­ликт­на вр­ста за­шти­ће­на за­ко­ном на сво­јим при­род­ним ста­ни­шти­ма, што зна­чи да чак ни се­ме не сме да се са­ку­пља с ме­ста где са­мо­ни­кло ра­сте. На­жа­лост, ка­ко су нам ре­кли стру­жња­ци, не­ма при­род­не об­но­ве. За­то је план­та­жа од ве­ли­ке ва­жно­сти за оп­ста­нак ове „ца­ри­це свих ен­де­ма”. Исти­на, та­ко до­би­је­но план­та­жно се­ме је и знат­но це­ње­ни­је. При­ме­ра ра­ди, за ки­ло­грам се­ме­на смр­че, са­ку­пље­ног из при­ро­де, у Швед­ској се пла­ћа 40 евра, ако је се­ме из се­мен­ске са­сто­ји­не (од­ре­ђе­ни део шу­ме) це­на је 400 евра, а за оно с план­та­же 800, за­то што је ве­ћа ве­ро­ват­но­ћа да ће из сва­ке се­мен­ке ни­ћи биљ­ка. 

Ви­ше од 100.000 се­мен­ки омо­ри­ке те­шко је са­мо је­дан ки­ло­грам, ко­ји се до­би­је од 100 ки­ло­гра­ма ши­шар­ки, а до­вољ­но је за­са­ди­ти  јед­но зр­но па да из ње­га ник­не и до 40 ме­та­ра ви­со­ко ста­бло овог че­ти­на­ра. Та­ко да ла­тин­ска из­ре­ка „при­ро­да је нај­ве­ћа и у нај­ма­њим ства­ри­ма” има пу­но оправ­да­ње, с об­зи­ром на то да сва­ка се­мен­ка би­ло да је она од бо­ра, је­ле, смр­че, бу­кве, хра­ста, ли­пе но­си у се­би ге­нет­ски код – за­пис осо­би­на прет­ход­них ге­не­ра­ци­ја ко­је су оп­ста­ле на си­ту ево­лу­ци­је. При­том, од усло­ва спољ­не сре­ди­не за­ви­си ко­је осо­би­не ће се ис­по­љи­ти. Али да би се до­шло до се­ме­на ре­ци­мо омо­ри­ке, прет­хо­дио је дуг пут. Од по­ди­за­ња план­та­же 1987, па до пло­до­но­ше­ња мо­ра­ло је да се че­ка 25 го­ди­на.

– Ши­шар­ке свих че­ти­на­ра се бе­ру, не мо­гу да се са­ку­пља­ју са зе­мље – об­ја­шња­ва Пре­драг Та­сић, ди­пло­ми­ра­ни ин­же­њер шу­мар­ства из Цен­тра за шум­ско се­ме, и до­да­је да је с бо­ра лак­ше уби­ра­ње јер на се­дам-осам ме­та­ра ви­си­не већ кре­ћу ши­ша­ри­це, исти је слу­чај и са смр­чом. Омо­ри­ка је спе­ци­фич­на, ње­не ши­ша­ке су на вр­ху, па је нео­п­ход­но по­пе­ти се, уз по­моћ ле­стви­ца, на ви­си­ну од 10 до 12 ме­та­ра, ко­ли­ко до­сег­ну у Го­до­ви­ку, ко­ји се на­ла­зи на 450 ме­та­ра над­мор­ске ви­си­не. 

На Та­ри, где је пр­ви пут за­па­ла за око Јо­си­фу Пан­чи­ћу, омо­ри­ка из­ра­сте и до 50 ме­та­ра. Та­ко да је не­ка­да, ка­ко су нам при­ча­ли на Та­ри, за са­ку­пља­ње се­ме­на овог вре­те­на­стог че­ти­на­ра би­ла по­треб­на хра­брост, али и да осо­ба ни­је те­жа од 50 ки­ло­гра­ма да се поп­не по ши­шар­ке на сам врх ста­ба­ла ко­је у преч­ни­ку има са­мо по­ла ме­тра. 

Ина­че у Цен­тру за шум­ско се­ме, Шум­ског га­здин­ства „Ужи­це”,  пре три го­ди­не је пи­о­нир­ски за­по­че­та про­из­вод­ња кон­теј­нер­ских сад­ни­ца ли­шћар­ских вр­ста др­ве­ћа, а уз по­др­шку др­жа­ве на­пра­вљен је пла­сте­ник по­вр­ши­не 1.000 ква­дра­та, у ко­јем сва­ког ја­ну­а­ра се­твом от­по­чи­ње но­ви ци­клус.