Kulturu ne odvajam od svakodnevice

Da li ste, na neki način, bili zabrinuti zbog toga što deca i mladi odrastaju bez ključnih muzeja naše kulture? Da li se osećate ohrabreno posle otvaranja Muzeja savremene umetnosti?

Mnogo se govori o toj šteti koju generacije trpe zbog stanja u kome se bitne institucije kulture nalaze, ali čini mi se da je to najlakše: skinuti odgovornost sa sebe i onoga što mi zapravo radimo kako bismo deci (i sebi, ne bi trebalo da zaboravljamo na sebe) približili vrednosti za koje mislimo da su bitne. Ima muzeja koji rade i zaista su lepi: Etnografski, Vojni, Muzej afričke umetnosti... Po galerijama se redovno organizuju izložbe u kojima možemo videti delove fonda Narodnog muzeja ili Muzeja savremene umetnosti, pa i muzeja izvan Beograda. Naravno da se osećam daleko bolje sada kada je MSU otvoren, a i otvaranje Narodnog muzeja je izvesno i skoro. Značaj tih događaja je neizmeran.

Deca se u početku kreću po muzeju kao po igrici, a na kraju su branioci vrednosti slikarstva u hrabroj misiji. Verujete li u to da i sadržaje elitne kulture deci treba predočiti na njima blizak način?

Verujem da kada je ono što mi danas nazivamo elitnom kulturom nastajalo, nije imalo nameru da bude elitno. Motivi za nastanak dela današnje visoke kulture sežu od slikarskih vežbi, preko sujete portretisanih naručilaca, do državnih narudžbi. Šekspir je svojim komadima zabavljao stanovnike Londona. Mislim da je dobro imati u vidu i te strane umetnosti kada pokušavamo da je približimo bilo kome, a ne samo deci. Zabava je reč od koje se beži, a ne bi trebalo, nije to ružna reč. Odmalena nam govore: „Evo, ovo je ta slika, crkva, pesma. To vam je značajno”. I mi ne znamo šta ćemo sa tom informacijom. Često odlučimo da možda jeste to značajno, ali to ne znači da mora da nas interesuje i odustanemo od cele stvari, što je baš šteta, ako neko mene pita.

Kako ste došli na ideju da nekim slikama oduzmete detalje, da li ste ih tako zamišljali i tokom studija Istorije umetnosti, ili je ideja za ovaj roman sazrela na drugačiji način?

Ta ideja je došla vrlo konkretno, od jedne anegdote vezane za „Vinogradara” Katarine Ivanović. Priča kaže da su, kada je slika prvi put bila izložena, posetioci mislili da su pčele naslikane na njoj stvarne i da su pokušavali da ih sklone sa slike. Onda sam ja pomislila šta bi se desilo da su u toj nameri i uspeli. I priča je nastavila da se prede odatle.

Slike koje ste izabrali imaju neosporno mesto u istoriji umetnosti, ali šta vama lično znače?

Dela koja ću uvrstiti u priču birala sam po tome kako će se uklopiti u narativ, po važnosti u našoj kulturi i po mom ličnom doživljaju. To su sve dela koja sam u bar nekom delu svog života intenzivno posmatrala, razmišljala o njima i pitala se. Ovo je moj način da sebi odgovorim na pitanja: Šta bi bilo da se prođe kroz plava vrata Milana Milovanovića? Koliko je miran letnji dan Bete Vukanović? Koliko se mala Dubravka dosađivala dok je mirno stajala da je portretišu?Nadežda Petrović i Moša Pijade ipak imaju posebno mesto u vašem romanu…

Sudbine Nadežde Petrović i Moše Pijade su bile različite, a opet tragične i umnogome slične. Za početak, oboje su bili umetnici neospornog talenta. Oboje su u naše krajeve doneli sasvim nove vrste modernizma. Oboje su imali snažnu misao o tome kako bi umetnost trebalo da izgleda i šta da znači i bili glasni u širenju te misli. Oboje su zbog svojih uverenja propatili mnogo. Čak i kada ne znate sve to o njima, čini mi se da snaga njihovih ličnosti na neki način izbija sa njihovih autoportreta. Meni zapravo nikada nije bila namera da im dajem posebno bitno mesto. A opet, izgleda da se to dogodilo. Kao da su se za njega – izborili.

Likovi sa slika koji izgubljeni lutaju muzejem i beže od Zaborava i čudovišta koja žderu vreme i boju... Znači li to upozorenje i za najmlađe da kultura nestaje ako se ne čuva brižljivo?

Ja kulturu ne bih odvajala od ostatka naše svakodnevice. Upozorenje, upućeno podjednako i mlađima i starijima, odnosi se na činjenicu da ne posmatramo dovoljno pažljivo svet koji nas okružuje. Ne pridajemo dovoljno značaja lepim stvarima, bojama, vremenu koje provedemo radeći ono što nas suštinski usrećuje, dobrim sećanjima. Ne znam zbog čega je lakše fokusirati se na sivilo i ružnoću, a činjenica je da jeste. A kada to dozvolimo – sivilo pobeđuje. Bilo bi lepo da se to ne desi.