Културу не одвајам од свакодневице
Ивана Нешић, ауторка књига за децу и младе „Зеленбабини дарови” и „Тајна немуштог језика”, представља свој нови роман „Мисија: Музеј” у издању „Креативног центра”. За разлику од прве две књиге, у којима се бавила нашом народном митологијом и традицијом, у новом роману њена тема је српско сликарство. Јунаци ове узбудљиве приповести су деца која имају среће да их тетка Роксанда, заљубљена у сликарство, води кроз збирке дела и животе великих сликара: Катарине Ивановић, Саве Шумановића, Милене Павловић Барили, Надежде Петровић, Паје Јовановића. Тетка Рокса увиђа да нешто није у реду са платнима која добро познаје, да су неки детаљи „утекли”. Испоставља се да слике живе својим животом, да се преображавају, да њихови ликови лутају, да је могуће ући у њих и срести се са уметницима… У књизи су коришћене репродукције Народног музеја уз илустрације које је урадио Борис Кузмановић. Ивана Нешић добитница је награда „Невен” и „Раде Обреновић”, а њен роман „Зеленбабини дарови” уврштен у лектиру.
И ваша нова књига такође говори о пустоловинама чији су актери деца, али овога пута тај чудесни свет је уметност. Претходна књига имала је запажен успех, али, да ли сте сада још више „на свом терену” када деци приближавате историју српског сликарства?
Што више познајете неку област, то сте свеснији огромне количине онога што о томе још има да се сазна. Због тога сам, иако ми је природно било лакше да се крећем међу фондом Народног музеја него међу нашом етнографском грађом, константно била свесна колико је лако погрешно згазити и начинити више штете него користи. Али, уз све то, веома сам уживала у грађењу једне сопствене изложбе, у простору сопствене маште, са сопственим правилима и избором дела.
Да ли сте, на неки начин, били забринути због тога што деца и млади одрастају без кључних музеја наше културе? Да ли се осећате охрабрено после отварања Музеја савремене уметности?
Много се говори о тој штети коју генерације трпе због стања у коме се битне институције културе налазе, али чини ми се да је то најлакше: скинути одговорност са себе и онога што ми заправо радимо како бисмо деци (и себи, не би требало да заборављамо на себе) приближили вредности за које мислимо да су битне. Има музеја који раде и заиста су лепи: Етнографски, Војни, Музеј афричке уметности... По галеријама се редовно организују изложбе у којима можемо видети делове фонда Народног музеја или Музеја савремене уметности, па и музеја изван Београда. Наравно да се осећам далеко боље сада када је МСУ отворен, а и отварање Народног музеја је извесно и скоро. Значај тих догађаја је неизмеран.
Деца се у почетку крећу по музеју као по игрици, а на крају су браниоци вредности сликарства у храброј мисији. Верујете ли у то да и садржаје елитне културе деци треба предочити на њима близак начин?
Верујем да када је оно што ми данас називамо елитном културом настајало, није имало намеру да буде елитно. Мотиви за настанак дела данашње високе културе сежу од сликарских вежби, преко сујете портретисаних наручилаца, до државних наруџби. Шекспир је својим комадима забављао становнике Лондона. Мислим да је добро имати у виду и те стране уметности када покушавамо да је приближимо било коме, а не само деци. Забава је реч од које се бежи, а не би требало, није то ружна реч. Одмалена нам говоре: „Ево, ово је та слика, црква, песма. То вам је значајно”. И ми не знамо шта ћемо са том информацијом. Често одлучимо да можда јесте то значајно, али то не значи да мора да нас интересује и одустанемо од целе ствари, што је баш штета, ако неко мене пита.
Како сте дошли на идеју да неким сликама одузмете детаље, да ли сте их тако замишљали и током студија Историје уметности, или је идеја за овај роман сазрела на другачији начин?
Та идеја је дошла врло конкретно, од једне анегдоте везане за „Виноградара” Катарине Ивановић. Прича каже да су, када је слика први пут била изложена, посетиоци мислили да су пчеле насликане на њој стварне и да су покушавали да их склоне са слике. Онда сам ја помислила шта би се десило да су у тој намери и успели. И прича је наставила да се преде одатле.
Слике које сте изабрали имају неоспорно место у историји уметности, али шта вама лично значе?
Дела која ћу уврстити у причу бирала сам по томе како ће се уклопити у наратив, по важности у нашој култури и по мом личном доживљају. То су све дела која сам у бар неком делу свог живота интензивно посматрала, размишљала о њима и питала се. Ово је мој начин да себи одговорим на питања: Шта би било да се прође кроз плава врата Милана Миловановића? Колико је миран летњи дан Бете Вукановић? Колико се мала Дубравка досађивала док је мирно стајала да је портретишу?Надежда Петровић и Моша Пијаде ипак имају посебно место у вашем роману…
Судбине Надежде Петровић и Моше Пијаде су биле различите, а опет трагичне и умногоме сличне. За почетак, обоје су били уметници неоспорног талента. Обоје су у наше крајеве донели сасвим нове врсте модернизма. Обоје су имали снажну мисао о томе како би уметност требало да изгледа и шта да значи и били гласни у ширењу те мисли. Обоје су због својих уверења пропатили много. Чак и када не знате све то о њима, чини ми се да снага њихових личности на неки начин избија са њихових аутопортрета. Мени заправо никада није била намера да им дајем посебно битно место. А опет, изгледа да се то догодило. Као да су се за њега – изборили.
Ликови са слика који изгубљени лутају музејем и беже од Заборава и чудовишта која ждеру време и боју... Значи ли то упозорење и за најмлађе да култура нестаје ако се не чува брижљиво?
Ја културу не бих одвајала од остатка наше свакодневице. Упозорење, упућено подједнако и млађима и старијима, односи се на чињеницу да не посматрамо довољно пажљиво свет који нас окружује. Не придајемо довољно значаја лепим стварима, бојама, времену које проведемо радећи оно што нас суштински усрећује, добрим сећањима. Не знам због чега је лакше фокусирати се на сивило и ружноћу, а чињеница је да јесте. А када то дозволимо – сивило побеђује. Било би лепо да се то не деси.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
