Izazovi arhitekture 21. veka

Vodi brojne naučne projekte za Ministarstvo poslovanja, energetike i industrijske strategije Velike Britanije. Sarađuje sa deset arhitektonskih firmi u Americi i Velikoj Britaniji; član je naučnog međunarodnog odbora „Passive Low Energy Architecture” (PLEA) mreže i univerzitetski predstavnik u Evropskoj arhitektonskoj ARENA mreži, kao i član mnogih naučnih odbora u oblasti integracije ekološke arhitekture u obrazovanju.

Trenutno predaje ekološki inženjering na Univerzitetu Zapadne Engleske, gde je osnovala nov predmet o efikasnosti vodenih resursa u urbanizmu.

– Britanija ima problem i sa poplavama, ali ponekad i s manjkom vode. Učim studente da dok projektuju zgradu, misle kako da sakupljaju i recikliraju vodu. Da budu svesniji važnosti okoline za zdravlje ljudi, spremni da projekte prilagode klimatskim promenama i razmišljaju kako će neko živeti u toj zgradi narednih šezdeset godina. Da se klima menja svi znaju. Jedino izgledaTramp još tu činjenicu neće da prihvati – kaže naša sagovornica.

Arhitekte u skandinavskim zemljama i Nemačkoj, kako dodaje, bolje se snalaze kada je reč o ovoj temi.

– U projektu britanskog ministarstva smo sagledali kako efikasno grejanje doprinosi smanjenju emisije ugljen-dioskida u atmosferi. U tom smislu je Danska posebno osvešćena i jedan deo Amerike, delimično i Britanija. Države treba da postave regulativu i šire svest u populaciji kada je reč o potrošnji grejanja. Sve je to deo edukacije. Mi na Balkanu moramo hitno da radimo na tome, jer imamo klimu koja je nestabilna; relativno kratke i nekad veoma hladne zime, a leta previše vruća...

Sonja Dragojlović Oliveira sarađuje sa firmama u Britaniji i Americi, i sagledava kako one usvajaju alate u energetskoj analizi svojih projekata.

– Zanimljivo je zašto arhitekte te alate ne usvajaju. Prvo, nisu plaćeni za to; drugo, nemaju znanja o rezultatima koje ti alati donose, i treće, zbog rizika koji se odnose na njihovo osiguranje. Energetsku simulaciju sada rade inženjeri, ali tu oblast moraju da poznaju arhitekte, jer oni osmišljavaju ideju, pre nego što tim uđe u razgovor o gradnji – kaže naša sagovornica koja je sarađivala sa portugalskim profesorom Eduardom Maldonadom, stručnjakom Evropske komisije za pitanja energetike.

– Ne treba se pitati da li je sve ovo skupo. Mnogo je skuplja nefunkcionalna zgrada. Imamo mogućnost da razmislimo o zagađenosti, energetskoj mreži, ekologiji, vodi. Zgrade su deo organizma grada, a zagađenost utiče na organizam čoveka. Tzv. „zelena arhitektura” nije samo baštica na vrhu zgrade, već je to „pametna arhitektura” zato što arhitekta poznaje za koje klimatsko područje gradi i kako će to područje da se ponaša u narednim decenijama. I to može da se predvidi. To su sve pitanja za arhitekturu 21. veka.

Za svoj doktorat naša sagovornica je sagledala objekte koje je Kraljevski institut britanskih arhitekata nagradio za ekološku arhitekturu.

– Mali broj arhitekata je znao da mi objasni kriterijume zbog čega je neki autor nagrađen i šta taj rad izdvaja u odnosu na neki drugi. To možda i nije loše, jer govori da je ta oblast još nepoznanica. Postoje vladajuće strukture u svim organizacijama, ne političke, već stručne, koje nagrađuju koga žele. Žiri je nagradio zgrade po estetici, a ne ekološkoj funkcionalnosti. Izazov je objediniti oba elementa, ali teško mi je da razumem da estetika ima prednost. Sličan način nagrađivanja je i u ostalim umetnostima, filmu na primer, gde vladaju kriterijumi koje je teško objasniti.

Govoreći o trendovima u arhitekturi, Sonja Dragojlović Oliveira primećuje da je vreme jednog trenda prošlo.

 – Sada ima arhitekata koji su se posvetili parametrik dizajnu, koji je matematički ispitivan dizajn, dok se drugi bave time kako da naprave „pasivnu zgradu” koja nema sisteme za hlađenja i grejanja. Sve je naturalno, uz veliku izolaciju. Još uvek ne znamo da li je to dobro za zdravlje čoveka, jer nema dovoljno istraživanja... Danas zgrade liče jedna na drugu, bilo da su u Dubaiju, Beogradu ili Londonu... Od poznatih arhitekata moji studenti recimo cene Zahu Hadid. Ona ima šokantan i interesantan pristup, koji treba da zadivi, ali za mene ti projekti nemaju onaj kontekst klime koji je meni najvažniji. Zato mi se dopada Portugalac Alvaro Siza (1933), tvorac projekata koji odgovaraju okruženju u kojem se nalaze. Upravo se to u globalnom svetu gubi. Kad neko sedi u Londonu i projektuje zgradu u Dubaiju teško da poznaje kontekst i klimu grada – kaže naša sagovornica.

Ona se nada saradnji sa Srbijom, ali to, kako kaže, zavisi i od Srbije.
– Bilo je u prošlom vremenu i sankcija, i bombardovanja, i ljudi su prestali da veruju u boljitak, što je razumljivo. Sada svi moramo da verujemo da – može.