Изазови архитектуре 21. века

Води бројне научне пројекте за Министарство пословања, енергетике и индустријске стратегије Велике Британије. Сарађује са десет архитектонских фирми у Америци и Великој Британији; члан је научног међународног одбора „Passive Low Energy Architecture” (ПЛЕА) мреже и универзитетски представник у Европској архитектонској АРЕНА мрежи, као и члан многих научних одбора у области интеграције еколошке архитектуре у образовању.

Тренутно предаје еколошки инжењеринг на Универзитету Западне Енглеске, где је основала нов предмет о ефикасности водених ресурса у урбанизму.

– Британија има проблем и са поплавама, али понекад и с мањком воде. Учим студенте да док пројектују зграду, мисле како да сакупљају и рециклирају воду. Да буду свеснији важности околине за здравље људи, спремни да пројекте прилагоде климатским променама и размишљају како ће неко живети у тој згради наредних шездесет година. Да се клима мења сви знају. Једино изгледаТрамп још ту чињеницу неће да прихвати – каже наша саговорница.

Архитекте у скандинавским земљама и Немачкој, како додаје, боље се сналазе када је реч о овој теми.

– У пројекту британског министарства смо сагледали како ефикасно грејање доприноси смањењу емисије угљен-диоскида у атмосфери. У том смислу је Данска посебно освешћена и један део Америке, делимично и Британија. Државе треба да поставе регулативу и шире свест у популацији када је реч о потрошњи грејања. Све је то део едукације. Ми на Балкану морамо хитно да радимо на томе, јер имамо климу која је нестабилна; релативно кратке и некад веома хладне зиме, а лета превише врућа...

Соња Драгојловић Оливеира сарађује са фирмама у Британији и Америци, и сагледава како оне усвајају алате у енергетској анализи својих пројеката.

– Занимљиво је зашто архитекте те алате не усвајају. Прво, нису плаћени за то; друго, немају знања о резултатима које ти алати доносе, и треће, због ризика који се односе на њихово осигурање. Енергетску симулацију сада раде инжењери, али ту област морају да познају архитекте, јер они осмишљавају идеју, пре него што тим уђе у разговор о градњи – каже наша саговорница која је сарађивала са португалским професором Едуардом Малдонадом, стручњаком Европске комисије за питања енергетике.

– Не треба се питати да ли је све ово скупо. Много је скупља нефункционална зграда. Имамо могућност да размислимо о загађености, енергетској мрежи, екологији, води. Зграде су део организма града, а загађеност утиче на организам човека. Тзв. „зелена архитектура” није само баштица на врху зграде, већ је то „паметна архитектура” зато што архитекта познаје за које климатско подручје гради и како ће то подручје да се понаша у наредним деценијама. И то може да се предвиди. То су све питања за архитектуру 21. века.

За свој докторат наша саговорница је сагледала објекте које је Краљевски институт британских архитеката наградио за еколошку архитектуру.

– Мали број архитеката је знао да ми објасни критеријуме због чега је неки аутор награђен и шта тај рад издваја у односу на неки други. То можда и није лоше, јер говори да је та област још непознаница. Постоје владајуће структуре у свим организацијама, не политичке, већ стручне, које награђују кога желе. Жири је наградио зграде по естетици, а не еколошкој функционалности. Изазов је објединити оба елемента, али тешко ми је да разумем да естетика има предност. Сличан начин награђивања је и у осталим уметностима, филму на пример, где владају критеријуми које је тешко објаснити.

Говорећи о трендовима у архитектури, Соња Драгојловић Оливеира примећује да је време једног тренда прошло.

 – Сада има архитеката који су се посветили параметрик дизајну, који је математички испитиван дизајн, док се други баве тиме како да направе „пасивну зграду” која нема системе за хлађења и грејања. Све је натурално, уз велику изолацију. Још увек не знамо да ли је то добро за здравље човека, јер нема довољно истраживања... Данас зграде личе једна на другу, било да су у Дубаију, Београду или Лондону... Од познатих архитеката моји студенти рецимо цене Заху Хадид. Она има шокантан и интересантан приступ, који треба да задиви, али за мене ти пројекти немају онај контекст климе који је мени најважнији. Зато ми се допада Португалац Алваро Сиза (1933), творац пројеката који одговарају окружењу у којем се налазе. Управо се то у глобалном свету губи. Кад неко седи у Лондону и пројектује зграду у Дубаију тешко да познаје контекст и климу града – каже наша саговорница.

Она се нада сарадњи са Србијом, али то, како каже, зависи и од Србије.
– Било је у прошлом времену и санкција, и бомбардовања, и људи су престали да верују у бољитак, што је разумљиво. Сада сви морамо да верујемо да – може.