Pamćenje je samo opomena

Pripovesti „Gorgona” počinju još pre dolaska nacizma na vlast u Nemačkoj, životnim pričama Bertolda Brehta i glumice Karole Neher. On je 1933. godine emigrirao u Dansku, ona u Sovjetski Savez, došavši iz jednog zla u drugo i završivši život u gulagu. Knjiga se zatvara strašnim ispovestima migranata sa Bliskog istoka, pa tako zmijoglavo mitološko stvorenje, čije je ime u naslovu dela, pruža svoj okamenjeni pogled do danas. O paralelama koje je moguće uspostaviti između našeg i onog vremena, Mira Otašević kaže:

– Pripovesti iz „Gorgona” počinju u samo predvečerje nacizma. No svi su simptomi već prisutni. Breht i Karola Neher druguju sa bokserskim šampionom Johanom Trolmanom čiju tragičnu sudbinu određuje romsko poreklo. Najpre mu oduzimaju titulu, potom prisilno sterilišu da bi ga u konačnici likvidirali u logoru. Paralele sa našim dobom neosporno su prisutne. Pre svega u odnosu prema drugom i drugačijem. Migranti su svakako dramatičan primer. Verujući u ideje pravičnosti, kao i mnogi pre i posle nje, Karola je emigrirala u „obećanu zemlju”, u Sovjetski Savez. No, te su se ideje izvitoperile: između konclogora i gulaga uspostavljen je znak jednakosti. To danas znamo. Svaka ideologija, pre ili kasnije, završi pohlepom vlasti. Pamćenje je samo opomena.

Mira Otašević sačuvala je u svojoj knjizi sećanje na životnu priču i sliku romske devojčice Setele Stejbah, čije lice proviruje iz stočnog vagona dok je transportuju u Aušvic, gde je ugušena u gasnoj komori početkom avgusta 1944. godine. Slikao je zatočenik Rudolf Breslauer.

Opominjuća je i pripovest u „Gorgonama” o životu slavne austrijske violinistkinje Alme Roze, koja je dospela u orkestar Aušvica. Marija Mandel, logorski kapo, koju su zvali Zver, upala je jedne noći u baraku muzičarki i zahtevala da joj otpevaju omiljeni duet, pošto je trenutak pre toga za ruku u gasnu komoru odvela omiljenog trogodišnjeg dečaka...

Kako je dolazila do svih podataka u knjizi, pitanje je za Miru Otašević. Na to je primetila:

– Istraživanjem, najuzbudljivijim delom posla na pripremi knjige!

Imala sam sreću da mi učitelj bude Branko Vučićević, erudita, vrhunski poznavalac detalja iz sveopšte istorije kulture.

Pored obilja zapanjujućih činjenica, knjiga „Gorgone” pruža i spasonosnu utehu u primerima otpora umetnika zlu. Neki od njih su u okviru Kamuflažnog bataljona u Drugom svetskom ratu imali poseban zadatak da zavaraju neprijatelja vizuelnim efektima, a zatim da se povuku. Među njima se posebno, u posleratno doba, istakao Elsvort Keli. Kao angažovanog umetnika koji se ne miri sa nepravdama učinjenim izbeglicama sa Bliskog istoka, obilazi njihove kampove i razgovara sa njima, Mira Otašević navela je Aj Vejveja.

– Elsvort Keli, umetnik svetskog glasa, tek je jedan od primera angažovanosti umetnika u borbi protiv zla. Čvrsto verujem u zakon pobune kao jedini duboko moralni čin. Stajati uspravno, ne pokleknuti. Svaka je angažovanost u pokušaju „popravljanja sveta” važna. Pre svega kao upozorenje. Naša umetnica Tanja Ostojić ilegalno je prelazila granicu između Slovenije i Austrije sa idejom da radikalnom umetničkom praksom dosegne iskustva migranata. Slično čini, na svoj način i Vahida Ramujkić. To je ono što kubanska umetnica Tanja Brugera naziva artivizmom – zapaža Mira Otašević.

Pojedini nacisti imali su izraženi osećaj za lepo, zadržavajući u karakteru i sposobnost za neopisive surovosti, koje kao da su postojale zasebno. Ditrih Šulc-Ken bio je pre svega muzičar, a zatim i oficir Trećeg rajha, koji se zaljubio u muziku Đanga Rajnharta i po priči u „Gorgonama” rekao mu: „Vi uvećavate zbir remek-dela i nikada neću dozvoliti da vam se bilo šta loše dogodi”, a Đango mu je posvetio prvu ploču na kojoj je njegova i Grapelijeva kompozicija „Minor Swing”.

I konačno, da li se onaj ko zna a ćuti povodom zla učinjenog drugome može izjednačiti sa zločincem, nameće se problem u razgovoru sa Mirom Otašević. Ona odgovara:

– Mnogi od nas su znali za razaranja i zločine, pa i za Srebrenicu, no mali je broj digao glas. Nečinjenje implicira ravnodušnost, ali i veliki strah. Vreme heroja, vlastitog žrtvovanja, čini se dalekom prošlošću.