Памћење је само опомена

Приповести „Горгона” почињу још пре доласка нацизма на власт у Немачкој, животним причама Бертолда Брехта и глумице Кароле Нехер. Он је 1933. године емигрирао у Данску, она у Совјетски Савез, дошавши из једног зла у друго и завршивши живот у гулагу. Књига се затвара страшним исповестима миграната са Блиског истока, па тако змијоглаво митолошко створење, чије је име у наслову дела, пружа свој окамењени поглед до данас. О паралелама које је могуће успоставити између нашег и оног времена, Мира Оташевић каже:

– Приповести из „Горгона” почињу у само предвечерје нацизма. Но сви су симптоми већ присутни. Брехт и Карола Нехер другују са боксерским шампионом Јоханом Тролманом чију трагичну судбину одређује ромско порекло. Најпре му одузимају титулу, потом присилно стерилишу да би га у коначници ликвидирали у логору. Паралеле са нашим добом неоспорно су присутне. Пре свега у односу према другом и другачијем. Мигранти су свакако драматичан пример. Верујући у идеје правичности, као и многи пре и после ње, Карола је емигрирала у „обећану земљу”, у Совјетски Савез. Но, те су се идеје извитопериле: између концлогора и гулага успостављен је знак једнакости. То данас знамо. Свака идеологија, пре или касније, заврши похлепом власти. Памћење је само опомена.

Мира Оташевић сачувала је у својој књизи сећање на животну причу и слику ромске девојчице Сетеле Стејбах, чије лице провирује из сточног вагона док је транспортују у Аушвиц, где је угушена у гасној комори почетком августа 1944. године. Сликао је заточеник Рудолф Бреслауер.

Опомињућа је и приповест у „Горгонама” о животу славне аустријске виолинисткиње Алме Розе, која је доспела у оркестар Аушвица. Марија Мандел, логорски капо, коју су звали Звер, упала је једне ноћи у бараку музичарки и захтевала да јој отпевају омиљени дует, пошто је тренутак пре тога за руку у гасну комору одвела омиљеног трогодишњег дечака...

Како је долазила до свих података у књизи, питање је за Миру Оташевић. На то је приметила:

– Истраживањем, најузбудљивијим делом посла на припреми књиге!

Имала сам срећу да ми учитељ буде Бранко Вучићевић, ерудита, врхунски познавалац детаља из свеопште историје културе.

Поред обиља запањујућих чињеница, књига „Горгоне” пружа и спасоносну утеху у примерима отпора уметника злу. Неки од њих су у оквиру Камуфлажног батаљона у Другом светском рату имали посебан задатак да заварају непријатеља визуелним ефектима, а затим да се повуку. Међу њима се посебно, у послератно доба, истакао Елсворт Кели. Као ангажованог уметника који се не мири са неправдама учињеним избеглицама са Блиског истока, обилази њихове кампове и разговара са њима, Мира Оташевић навела је Ај Вејвеја.

– Елсворт Кели, уметник светског гласа, тек је један од примера ангажованости уметника у борби против зла. Чврсто верујем у закон побуне као једини дубоко морални чин. Стајати усправно, не поклекнути. Свака је ангажованост у покушају „поправљања света” важна. Пре свега као упозорење. Наша уметница Тања Остојић илегално је прелазила границу између Словеније и Аустрије са идејом да радикалном уметничком праксом досегне искуства миграната. Слично чини, на свој начин и Вахида Рамујкић. То је оно што кубанска уметница Тања Бругера назива артивизмом – запажа Мира Оташевић.

Поједини нацисти имали су изражени осећај за лепо, задржавајући у карактеру и способност за неописиве суровости, које као да су постојале засебно. Дитрих Шулц-Кен био је пре свега музичар, а затим и официр Трећег рајха, који се заљубио у музику Ђанга Рајнхарта и по причи у „Горгонама” рекао му: „Ви увећавате збир ремек-дела и никада нећу дозволити да вам се било шта лоше догоди”, а Ђанго му је посветио прву плочу на којој је његова и Грапелијева композиција „Minor Swing”.

И коначно, да ли се онај ко зна а ћути поводом зла учињеног другоме може изједначити са злочинцем, намеће се проблем у разговору са Миром Оташевић. Она одговара:

– Многи од нас су знали за разарања и злочине, па и за Сребреницу, но мали је број дигао глас. Нечињење имплицира равнодушност, али и велики страх. Време хероја, властитог жртвовања, чини се далеком прошлошћу.