Poslednji dani velikog slikara

Zbog iz­ra­že­ne že­lje za sli­ka­njem ni­je mno­go iz­la­zio iz pro­stra­ne ku­će ko­ju je po­di­gao nje­gov brat Jo­sif, već je še­tao kroz so­be, iz­la­ze­ći iz ate­ljea. Ta­ko se pre­pri­ča­va­lo da je u toj šet­nji po­mi­njao me­sta po­red ko­jih je ne­ka­da pro­la­zio dok je pe­ša­čio kroz Or­lo­vat, sve do kom­šij­skog To­ma­šev­ca.

– Evo me pred bir­cu­zom, sad sam kod bri­ci­ne rad­nje i idem pre­ma ću­pri­ji pre­ko Ta­mi­ša, ko­men­ta­ri­sao je sli­kar svo­ju vir­tu­el­nu šet­nju kroz za­vi­čaj.  

Ze­mlja­ci su ga zva­li či­ka Uroš. Ugled­nog sli­ka­ra ko­ji je sli­kar­stvo učio na beč­koj aka­de­mi­ji Or­lo­va­ća­ni su do­bro upo­zna­li kad je zbog bo­le­sti maj­ke pet­na­e­stak go­di­na ži­veo s njom na se­lu. Na stra­nu nje­gov ve­li­ki ta­le­nat i svet­ska ško­la, za­vo­le­li su ga zbog iz­u­zet­ne do­bro­te, smer­no­sti i skrom­no­sti. Po­sle Dru­gog svet­skog ra­ta u Be­o­gra­du se de­ša­va­lo da te­ško do­đe do ogre­va. Imao je dug vek (1856–1953), a na kraj su ga „pod­se­ti­li” sa­me kom­ši­je Or­lo­va­ća­ni. 

– Slo­bod­ni smo da Vas ovim pi­smom naj­lep­še za­mo­li­mo da nam is­pu­ni­te na­šu že­lju te da nam da­te Vaš pri­sta­nak za svo­je­vre­me­ni pre­nos Va­šeg te­la za sa­hra­nu ov­de u Or­lo­va­tu u po­ro­dič­nu grob­ni­cu uz Va­še dra­ge ro­di­te­lje i dru­ge Va­še naj­bli­že po­koj­ni­ke. Ve­ru­je­mo u to da Vas, po­što­va­ni či­ka Uro­šu, ne­će­mo uvre­di­ti ovom na­šom iskre­nom mol­bom, re­če­no je u pi­smu ko­je mu je sti­glo iz Or­lo­va­ta i ko­je je bi­lo pot­pi­sa­no ime­ni­ma de­vet­na­e­sto­ro pot­pi­sni­ka. 

Od­go­vor je usle­dio na­kon ne­de­lju da­na. Obra­ća­ju­ći se „svo­jim dra­gim Or­lo­va­ća­ni­ma”, Pre­dić je is­ta­kao da je „du­bo­ko tro­nut” da bu­de sa­hra­njen u rod­nom se­lu. 

– Na taj na­čin uči­ni­će­te da se vra­tim na več­ni po­či­nak u svoj mi­li za­vi­čaj, gde sam ugle­dao sve­ta, pro­veo svo­je sreć­no de­tinj­stvo i doc­ni­je pro­ži­veo pu­nih pet­na­est go­di­na kod svo­je pre­do­bre sta­re ma­te­re sve do nje­ne smr­ti, ra­de­ći kao sli­kar u sla­vu Bož­ju i na za­do­volj­stvo i po­u­ku na­ro­da svo­ga. Ta­da sam imao mo­guć­no­sti da iz­bli­že upo­znam i za­vo­lim svo­je dra­ge Or­lo­va­ća­ne, ko­ji­ma oda­jem ovom po­sled­njom zgo­dom svo­ju ve­či­tu za­hval­nost, ot­pi­sao je osta­re­li umet­nik i ta­ko dao do zna­nja da je od­ba­cio ra­ni­je va­ri­jan­te o me­stu po­či­va­nja svo­ga te­la. Jed­na od njih je bi­la ka­pe­la u Be­če­ju, po­red pri­ja­te­lja Bog­da­na Dun­đer­skog o če­mu su se obo­ji­ca svo­je­vre­me­no do­go­vo­ri­li. Iz tog raz­lo­ga su iz­li­ve­na i po­sta­vlje­na dva bron­za­na ba­re­lje­fa, je­dan na ko­me je Uroš i dru­gi s Bog­da­no­vim li­kom ko­je je ura­dio va­jar Đor­đe Jo­va­no­vić. Dru­ga po­mi­nja­na va­ri­jan­ta bi­la je grob­ni­ca u Ale­ji ve­li­ka­na u Be­o­gra­du.

Par me­se­ci na­kon do­pi­si­va­nja sa ze­mlja­ci­ma Uroš je sa­sta­vio i no­vi te­sta­ment ko­jim je od­re­dio ka­ko će čla­no­vi­ma broj­ne po­ro­di­ce bi­ti po­de­lje­na nje­go­va pre­o­sta­la de­la.

Naj­pre je od­re­dio ko­ji član nje­go­ve broj­ne fa­mi­li­je će do­bi­ti ko­je de­lo, ko­me će da pri­pad­nu i lič­ne stva­ri, na­me­štaj, sli­kar­ski pri­bor. To će s još ne­ko­li­ko sli­ka me­đu ko­ji­ma i po­sled­nja ne­do­vr­še­na do­spe­ti u Na­rod­ni mu­zej u Zre­nja­ni­nu. Pre­ma te­sta­men­tu, nje­go­ve ra­do­ve do­bi­li su Ma­ti­ca srp­ska, Srp­ska aka­de­mi­ja na­u­ka i umet­no­sti, Aka­de­mi­ja li­kov­nih umet­no­sti, Mi­ni­star­stvo pro­sve­te, Voj­na aka­de­mi­ja, Bo­go­slo­vi­ja, Mu­zej u Sa­ra­je­vu, Mu­zej u Sko­plju, Mu­zej na Ce­ti­nju, Po­zo­ri­šni mu­zej u Be­o­gra­du, Mu­zej u Du­brov­ni­ku, Mu­zej u Vr­šcu, Mu­zej gra­da Be­o­gra­da. Is­pi­su­ju­ći po­sled­nju stra­ni­cu te­sta­men­ta, Uroš je od­re­dio i ka­ko bi sa­hra­na tre­ba­lo da iz­gle­da. 

– Bez ika­kve pa­ra­de, na­gla­ša­va on na kra­ju i sa­ve­tu­je rod­bi­nu i pri­ja­te­lje iz Be­o­gra­da da je do­volj­no pri­su­stvo­va­nje ope­lu u ta­mo­šnjoj mr­tvač­ni­ci, te da je „po­sle su­vi­šno da se ba­ca­ju u tro­ško­ve i do­sa­du oko prat­nje do Or­lo­va­ta”.

Do kra­ja 1949. go­di­ne, ka­da je već imao ura­đen i te­sta­ment i do­go­vor s Or­lo­va­ća­ni­ma oko pre­no­sa svog te­la na­kon smr­ti, Uroš je imao i go­tov spi­sak svo­jih de­la u ko­jem je po­pi­sa­no 1.658 sli­ka, za­jed­no sa ski­ca­ma, od ko­jih je 180 po­klo­nio cr­kva­ma, čla­no­vi­ma svo­je rod­bi­ne, po­što­va­o­ci­ma i pri­ja­te­lji­ma.

Ra­di sve do 2. apri­la 1952, kad mu je već bi­lo 96. Spre­mao je ate­lje, sa­pleo se i pao. To­ga da­na je i ra­dio ne­ko­li­ko ski­ca. Po­se­ću­ju ga u Or­to­ped­skom ode­lje­nju Dr­žav­ne bol­ni­ce, ali on va­pi za sa­mo­ćom. Kra­jem le­ta iz­la­zi iz bol­ni­ce. Ni­je vi­še stao na no­ge. Umro je 11. fe­bru­a­ra u dva sa­ta uju­tro, a on­da je is­pra­ćen iz Be­o­gra­da u ko­me je ži­veo 44 go­di­ne. 

Na gro­blju u Or­lo­va­tu su go­vo­ri­li aka­de­mi­ci, na­uč­nik Mi­lu­tin Mi­lan­ko­vić i knji­žev­nik Bo­ško Pe­tro­vić, a u ime me­šta­na se­ljak Ta­na­si­je Mi­lić, cr­kve­ni bla­gaj­nik. Ce­lo se­lo je bi­lo tu. Ko­lo­na s ven­ci­ma i cve­ćem je pro­la­zi­la u ti­hom mi­mo­ho­du ce­lim se­lom do gro­blja. Na pro­zo­ri­ma ku­ća su go­re­le sve­će, vi­si­le cr­ne za­sta­ve, a pre­ko ka­pi­ja su bi­li pre­ba­če­ni ba­nat­ski ći­li­mi.