Последњи дани великог сликара

Због из­ра­же­не же­ље за сли­ка­њем ни­је мно­го из­ла­зио из про­стра­не ку­ће ко­ју је по­ди­гао ње­гов брат Јо­сиф, већ је ше­тао кроз со­бе, из­ла­зе­ћи из ате­љеа. Та­ко се пре­при­ча­ва­ло да је у тој шет­њи по­ми­њао ме­ста по­ред ко­јих је не­ка­да про­ла­зио док је пе­ша­чио кроз Ор­ло­ват, све до ком­шиј­ског То­ма­шев­ца.

– Ево ме пред бир­цу­зом, сад сам код бри­ци­не рад­ње и идем пре­ма ћу­при­ји пре­ко Та­ми­ша, ко­мен­та­ри­сао је сли­кар сво­ју вир­ту­ел­ну шет­њу кроз за­ви­чај.  

Зе­мља­ци су га зва­ли чи­ка Урош. Углед­ног сли­ка­ра ко­ји је сли­кар­ство учио на беч­кој ака­де­ми­ји Ор­ло­ва­ћа­ни су до­бро упо­зна­ли кад је због бо­ле­сти мај­ке пет­на­е­стак го­ди­на жи­вео с њом на се­лу. На стра­ну ње­гов ве­ли­ки та­ле­нат и свет­ска шко­ла, за­во­ле­ли су га због из­у­зет­не до­бро­те, смер­но­сти и скром­но­сти. По­сле Дру­гог свет­ског ра­та у Бе­о­гра­ду се де­ша­ва­ло да те­шко до­ђе до огре­ва. Имао је дуг век (1856–1953), а на крај су га „под­се­ти­ли” са­ме ком­ши­је Ор­ло­ва­ћа­ни. 

– Сло­бод­ни смо да Вас овим пи­смом нај­леп­ше за­мо­ли­мо да нам ис­пу­ни­те на­шу же­љу те да нам да­те Ваш при­ста­нак за сво­је­вре­ме­ни пре­нос Ва­шег те­ла за са­хра­ну ов­де у Ор­ло­ва­ту у по­ро­дич­ну гроб­ни­цу уз Ва­ше дра­ге ро­ди­те­ље и дру­ге Ва­ше нај­бли­же по­кој­ни­ке. Ве­ру­је­мо у то да Вас, по­што­ва­ни чи­ка Уро­шу, не­ће­мо увре­ди­ти овом на­шом искре­ном мол­бом, ре­че­но је у пи­сму ко­је му је сти­гло из Ор­ло­ва­та и ко­је је би­ло пот­пи­са­но име­ни­ма де­вет­на­е­сто­ро пот­пи­сни­ка. 

Од­го­вор је усле­дио на­кон не­де­љу да­на. Обра­ћа­ју­ћи се „сво­јим дра­гим Ор­ло­ва­ћа­ни­ма”, Пре­дић је ис­та­као да је „ду­бо­ко тро­нут” да бу­де са­хра­њен у род­ном се­лу. 

– На тај на­чин учи­ни­ће­те да се вра­тим на веч­ни по­чи­нак у свој ми­ли за­ви­чај, где сам угле­дао све­та, про­вео сво­је срећ­но де­тињ­ство и доц­ни­је про­жи­вео пу­них пет­на­ест го­ди­на код сво­је пре­до­бре ста­ре ма­те­ре све до ње­не смр­ти, ра­де­ћи као сли­кар у сла­ву Бож­ју и на за­до­вољ­ство и по­у­ку на­ро­да сво­га. Та­да сам имао мо­гућ­но­сти да из­бли­же упо­знам и за­во­лим сво­је дра­ге Ор­ло­ва­ћа­не, ко­ји­ма ода­јем овом по­след­њом зго­дом сво­ју ве­чи­ту за­хвал­ност, от­пи­сао је оста­ре­ли умет­ник и та­ко дао до зна­ња да је од­ба­цио ра­ни­је ва­ри­јан­те о ме­сту по­чи­ва­ња сво­га те­ла. Јед­на од њих је би­ла ка­пе­ла у Бе­че­ју, по­ред при­ја­те­ља Бог­да­на Дун­ђер­ског о че­му су се обо­ји­ца сво­је­вре­ме­но до­го­во­ри­ли. Из тог раз­ло­га су из­ли­ве­на и по­ста­вље­на два брон­за­на ба­ре­ље­фа, је­дан на ко­ме је Урош и дру­ги с Бог­да­но­вим ли­ком ко­је је ура­дио ва­јар Ђор­ђе Јо­ва­но­вић. Дру­га по­ми­ња­на ва­ри­јан­та би­ла је гроб­ни­ца у Але­ји ве­ли­ка­на у Бе­о­гра­ду.

Пар ме­се­ци на­кон до­пи­си­ва­ња са зе­мља­ци­ма Урош је са­ста­вио и но­ви те­ста­мент ко­јим је од­ре­дио ка­ко ће чла­но­ви­ма број­не по­ро­ди­це би­ти по­де­ље­на ње­го­ва пре­о­ста­ла де­ла.

Нај­пре је од­ре­дио ко­ји члан ње­го­ве број­не фа­ми­ли­је ће до­би­ти ко­је де­ло, ко­ме ће да при­пад­ну и лич­не ства­ри, на­ме­штај, сли­кар­ски при­бор. То ће с још не­ко­ли­ко сли­ка ме­ђу ко­ји­ма и по­след­ња не­до­вр­ше­на до­спе­ти у На­род­ни му­зеј у Зре­ња­ни­ну. Пре­ма те­ста­мен­ту, ње­го­ве ра­до­ве до­би­ли су Ма­ти­ца срп­ска, Срп­ска ака­де­ми­ја на­у­ка и умет­но­сти, Ака­де­ми­ја ли­ков­них умет­но­сти, Ми­ни­стар­ство про­све­те, Вој­на ака­де­ми­ја, Бо­го­сло­ви­ја, Му­зеј у Са­ра­је­ву, Му­зеј у Ско­пљу, Му­зеј на Це­ти­њу, По­зо­ри­шни му­зеј у Бе­о­гра­ду, Му­зеј у Ду­бров­ни­ку, Му­зеј у Вр­шцу, Му­зеј гра­да Бе­о­гра­да. Ис­пи­су­ју­ћи по­след­њу стра­ни­цу те­ста­мен­та, Урош је од­ре­дио и ка­ко би са­хра­на тре­ба­ло да из­гле­да. 

– Без ика­кве па­ра­де, на­гла­ша­ва он на кра­ју и са­ве­ту­је род­би­ну и при­ја­те­ље из Бе­о­гра­да да је до­вољ­но при­су­ство­ва­ње опе­лу у та­мо­шњој мр­твач­ни­ци, те да је „по­сле су­ви­шно да се ба­ца­ју у тро­шко­ве и до­са­ду око прат­ње до Ор­ло­ва­та”.

До кра­ја 1949. го­ди­не, ка­да је већ имао ура­ђен и те­ста­мент и до­го­вор с Ор­ло­ва­ћа­ни­ма око пре­но­са свог те­ла на­кон смр­ти, Урош је имао и го­тов спи­сак сво­јих де­ла у ко­јем је по­пи­са­но 1.658 сли­ка, за­јед­но са ски­ца­ма, од ко­јих је 180 по­кло­нио цр­ква­ма, чла­но­ви­ма сво­је род­би­не, по­што­ва­о­ци­ма и при­ја­те­љи­ма.

Ра­ди све до 2. апри­ла 1952, кад му је већ би­ло 96. Спре­мао је ате­ље, са­плео се и пао. То­га да­на је и ра­дио не­ко­ли­ко ски­ца. По­се­ћу­ју га у Ор­то­пед­ском оде­ље­њу Др­жав­не бол­ни­це, али он ва­пи за са­мо­ћом. Кра­јем ле­та из­ла­зи из бол­ни­це. Ни­је ви­ше стао на но­ге. Умро је 11. фе­бру­а­ра у два са­та ују­тро, а он­да је ис­пра­ћен из Бе­о­гра­да у ко­ме је жи­вео 44 го­ди­не. 

На гро­бљу у Ор­ло­ва­ту су го­во­ри­ли ака­де­ми­ци, на­уч­ник Ми­лу­тин Ми­лан­ко­вић и књи­жев­ник Бо­шко Пе­тро­вић, а у име ме­шта­на се­љак Та­на­си­је Ми­лић, цр­кве­ни бла­гај­ник. Це­ло се­ло је би­ло ту. Ко­ло­на с вен­ци­ма и цве­ћем је про­ла­зи­ла у ти­хом ми­мо­хо­ду це­лим се­лом до гро­бља. На про­зо­ри­ма ку­ћа су го­ре­ле све­ће, ви­си­ле цр­не за­ста­ве, а пре­ко ка­пи­ја су би­ли пре­ба­че­ни ба­нат­ски ћи­ли­ми.