Kako starim, sve više radim

– U Po­zo­ri­štu na Te­ra­zi­ja­ma sam an­ga­žo­va­na i da­lje, vo­lim da se igram i is­tra­žu­jem. I da­lje na­stu­pam u Zve­zda­ra te­a­tru, Kru­še­vač­kom po­zo­ri­štu, imam tri mo­no­dra­me i je­dan ka­ba­ret­ski pro­gram. Učestvujem i u seriji „Ši­fra De­spot”, Radoša Bajića, u ko­joj igram ma­nju, ali me­ni ve­o­ma dra­gu ulo­gu. 

Ko­li­ko vam zna­či to što vas re­di­te­lji ne za­bo­ra­vlja­ju iako ste već se­dam go­di­na u pen­zi­ji? 

Ra­doš me se uvek se­ti. Hva­la mu na to­me. Do­kle god me tra­že, ja ću bi­ti pre­sreć­na. Kad me bu­du za­bo­ra­vi­li, to će bi­ti mo­ja po­la­ga­na smrt.

Ka­žu da vas mo­žda naj­bo­lje opi­su­je re­če­ni­ca „Ka­ko sta­rim, sve vi­še ra­dim”.

To je­sam ja, na op­šti užas mo­jih si­no­va ko­ji se zbog to­ga bo­je za mo­je zdra­vlje. Ne­dav­no sam ima­la slo­bod­nih 15 da­na i, za­mi­sli­te, ta­da sam se raz­bo­le­la. U stva­ri, shva­ti­la sam da me rad odr­ža­va. Na­rav­no, ne tre­ba pre­te­ri­va­ti u to­me, tre­ba ne­go­va­ti tre­nut­ke za opu­šta­nje. Vo­lim na pri­mer ka­fa­nu, sa­mo što za sve pa i nju imam sve ma­nje vre­me­na.

Osim što ra­di­te, ima­te li i ne­ki ho­bi?

Odav­no pi­šem, ali sa­da na­ža­lost ni za to ne­mam vre­me­na. Od pi­sa­nja me od­vla­če an­ga­žma­ni, a imam i tri ma­le unu­ke u ku­ći ko­je mi od­u­zi­ma­ju vre­me. Za­sad imam dve zbir­ke pe­sa­ma. Bi­će vre­me­na za sve, ipak sam ja još mla­da i per­spek­tiv­na. 

Ko­li­ko vas je ulo­ga ba­ke pro­me­ni­la?

Uz Kse­ni­ju, Lji­lja­nu, An­ge­li­nu i Do­ro­teu po­sta­la sam još bo­lja oso­ba. Sa nji­ma sam is­ku­si­la dru­gu di­men­zi­ju lju­ba­vi. Ka­da vas Bog po­ča­sti ova­kvim da­rom, on­da se sve ne­vo­lje za­bo­ra­ve. 

Šta bi­ste sa­ve­to­va­li oni­ma ko­ji zbog sta­ro­sti vi­še ne mo­ra­ju da idu na po­sao?

Ne tre­ba na­glo da pre­ki­da­ju an­ga­žma­ne, ma ka­kvi oni bi­li. Tre­ba da se ba­ve spor­tom, da se ni­po­što ne pre­pu­šta­ju apa­ti­ji, jer ona uti­če na zdra­vlje i psi­hu. Mi glum­ci, sre­ćom, osta­je­mo ak­tiv­ni i po­sle rad­nog ve­ka, pod uslo­vom da smo zdra­vi i da nas ho­će re­di­te­lji. Kod me­ne je to i da­lje ta­ko. 

Mo­že­te li za­mi­sli­ti sto­ti ro­đen­dan?

Re­ši­la sam da ra­dim do 90. Po­sle to­ga je red da za­i­sta odem u pen­zi­ju. Či­sto sum­njam da ću sto­ti do­ži­ve­ti, ali bi­lo bi le­po da do­kle god sam ži­va bu­dem i zdra­va, ak­tiv­na i za­do­volj­na so­bom i po­ro­di­com. 

Tre­će do­ba ide­al­no je za...?

Ni za šta. Ne vo­lim to do­ba. Lič­no, mo­ja je du­ša još mla­da, a te­lo na­ža­lost sta­ri, me­nja se. To me ner­vi­ra, ali za­to je tu šmin­ka ko­ja to mo­že da ma­lo pri­kri­je. Ni­sam pri­sta­li­ca za­te­za­nja, jer sam pre sve­ga glu­mi­ca i sma­tram da emo­ci­ja mo­ra da se vi­di ka­ko god li­ce da iz­gle­da. Na kra­ju, sva­ka mo­ja bo­ra je mo­je is­ku­stvo, i sre­ća i ne­sre­ća, i tu­ga i ra­dost. 

Ka­ko ži­vi­te od pen­zi­je?

Ne znam ka­ko pen­zi­o­ne­ri pre­ži­vlja­va­ju. Je­dan od raz­lo­ga što ovo­li­ko ra­dim je­ste to što imam bed­nu pen­zi­ju. Imam kre­dit za stan i ra­ču­ne ko­ji mi po­je­du ce­lu pen­zi­ju. Za sve osta­lo mo­ram da za­ra­dim. Da ži­vim sa­ma ve­ro­vat­no bih je­la nok­te. Za­to je sce­na za me­ne le­ko­vi­ta u sva­kom smi­slu te re­či. 

Da li ste ak­tiv­ni fi­zič­ki?

Pe­rem pro­zo­re, me­sim te­sta... Veoma sam ­ak­tiv­na. U „Že­nid­bi i udad­bi”, u ko­joj sam za­i­gra­la po­sle pen­zi­o­ni­sa­nja, sve vre­me tr­čim uz ste­pe­ni­ce, niz njih. I to se ra­ču­na, zar ne?  

Za­što je do­bro bi­ti Lji­lja­na Stje­pa­no­vić?

Ne znam ko­li­ko je do­bro ili uop­šte bit­no. Ja sam to što je­sam. Ima div­ne pri­ja­te­lje i po­ro­di­cu, a to je valj­da do­volj­no, to je ne­što što go­vo­ri o me­ni. 

Pr­vo pla­ćam ra­ču­ne

Ima­te li plan za bu­duć­nost i da li je uop­šte re­al­no pra­vi­ti pen­zi­o­ner­ske pla­no­ve u Sr­bi­ji?

– Ne­mam plan. Na umu mi je sa­mo da od pr­vog de­la pen­zi­je pla­tim ra­ču­ne, a šta pre­o­sta­ne, i od dru­gog de­la. Od osta­ta­ka nov­ca se tru­dim da po­mog­nem svo­joj de­ci i unu­či­ca­ma. Usre­ću­je me ka­da mo­gu da im po­da­rim po­klo­ne, ali sve te­že mo­gu da iz­dvo­jim no­vac sa­mo za se­be.